Асиметричност моћи одраслог и детета

Психолошко већи

Читајући литературу која је претходила увођењу Нових основа програма предшколског васпитања и образовања, наишла сам на мени лично веома интересантне поставке о неједнакости моћи одраслог и детета. Наиме, између одраслог и детета de facto постоји асиметричност, не само у знању, компетенцијама и искуству, него пре свега у моћи.

Посматран из дететовог угла одрасли је увек „психолошко већи“. Колико год била незаслужена, психолошка надмоћ одраслих над децом је важан извор моћи.

Како дете одраста и постаје независније, тако се и моћ одраслих постепено смањује. Вештим одмеравањем награде и казне одрасли охрабрује или обесхрабрује дете да се понаша на одређени начин. Ако кажемо да је овај начин делотворан у контроли деце, донекле ћемо бити у праву, а у много већој мери нећемо. Како се дететова беспомоћност смањује и како постаје мање зависно, одрасли тада постепено губи моћ над њим. 

На одраслима је избор да ли ће своју моћ искористити ка развоју послушности деце која ће трајати све док се дете налази у зависном положају или ће бити заснована на поштовању дететове аутентичне личности која има право на изборе у оквирима безбедног. Такав поглед на дете ће допринети подстицању дечје самопоуздања, аутономије и прихватања одговорности.

Квалитет односа

Дисциплину не треба да схватимо као наметање правила. Она мора да се заснива на поштовању, да помогне детету да се фокусира на циљ и да истраје у задацима који га воде до циља. Квалитет односа између одраслог и детета лежи у моћи језика прихватања. Прихватање личности детета је важан фактор јачања међусобног односа. Кроз прихватање се дете развија, конструктивно мења, учи се да решава проблеме, постаје продуктивније и тежи да оствари сопствене потенцијале. Можемо да кажемо да је прихватање  плодно тло које омогућава детету да израсте и ослободи своје развојне моћи. Осећање да нас је неко саслушао, разумео нужно нас чини да се осећамо важним. Посебно су деца осетљива на те знаке љубави. Потребне су им границе да би знала колико могу да иду док њихово понашање не постане неприхватљиво, али и избор који им даје слободу да одлучују током свог развоја.

Моћ

Многи одрасли имају страх да ће изгубити ауторитет и контролу над децом. Кључ тога лежи у мењању властитих ставова. Морамо бити свесни да не можемо захтевати од детета да нас уважава. Поштовање и уважавање треба да заслужимо својим деловањем.

Из асиметричности моћи у корист одраслог не треба да проистичу владање и управљање дететом или покровитељски однос и претерана заштита детета, него одговорност за стављање своје моћи у функцију ојачавања детета и његових капацитета. То конкретно значи промену у одређењу значења моћи са „моћи над“ у :

Моћ за – као моћ појединца (детета) да обликује свој властити живот и свет.

Моћ са – као моћ са другима, кроз сарадњу, солидарност и колективну акцију.

Унутрашњу моћ – као осећање самопоуздања и сопствене вредности.

Уважавање

То значи да одрасли не доноси одлуку у име детета, него даје могућност детету да направи свој сопствени избор или дете и одрасли кроз дијалог доносе заједничку одлуку.

Одрасли дакле, не даје готова решења, не ради уместо детета, не одређује и не прописује, већ примењује нешто што Нове основе препознају као Стратегије заједничког развијања програма – охрабрује дечју иницијативу, консултује се са децом, моделује, подупире и проширује активности и учење деце.

Чини ми се да се између горе наведених формулација и позиција моћи крије најважнији, заједнички именитељ на којем, по мом мишљењу почивају Нове основе програма предшколског васпитања и образовања и уопште савремени концепти и приступи васпитању. То је уважавање.

Уважавање је сложена категорија која у себи сажима и разумевање и поштовање.

Да бисмо разумели дете, морамо прво да га упознамо, увидимо његове специфичности, јаке стране, подручја у којима му је потребна подршка…једном речју да га видимо и чујемо. Није увек лако разумети дечју перспективу и бити потпуно усклађен према њему. За овакво умеће потребно је бити пажљив посматрач, разумети на шта указује дететово понашање и активности, адекватно тумачити дететова интересовања, осећања, мишљење и намере. Предуслов је да васпитач поседује посебну сензитивност, да уме да се „подеси према детету“ и да негује рефлексивну праксу, а то значи да промишља пре, током и после различитих ситуација које предузима.

Истинско прихватање сваког детета као компетентног и вредног по себи је уважавање.

Узлетите

Хајде да покушамо да се присетимо свих васпитача, учитеља, наставника и професора из нашег ђачког доба! Ко се издваја у вашем памћењу као најбољи и зашто?

Сетите се тона његовог гласа, његовог стрпљења у сваком тренутку, подршке и спремности да вам дозволи да погрешите, пажљивог слушања, страсти и љубави према учењу, вере у знање, вере у ваше способности… Покушајте у мислима јасно да видите ту особу и да се присетите како сте се, као дете, осећали у њеном присуству. Да ли сте могли све…. чак и да узлетите…?

Повезани чланци

Партиципација

Одговор на питање „Зашто Године узлета?“