Asimetričnost moći odraslog i deteta

Mina Panić

pedagog

Mina Panić - pedagog

Psihološko veći

Čitajući literaturu koja je prethodila uvođenju Novih osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja, naišla sam na meni lično veoma interesantne postavke o nejednakosti moći odraslog i deteta. Naime, između odraslog i deteta de facto postoji asimetričnost, ne samo u znanju, kompetencijama i iskustvu, nego pre svega u moći.

Posmatran iz detetovog ugla odrasli je uvek „psihološko veći“. Koliko god bila nezaslužena, psihološka nadmoć odraslih nad decom je važan izvor moći.

Kako dete odrasta i postaje nezavisnije, tako se i moć odraslih postepeno smanjuje. Veštim odmeravanjem nagrade i kazne odrasli ohrabruje ili obeshrabruje dete da se ponaša na određeni način. Ako kažemo da je ovaj način delotvoran u kontroli dece, donekle ćemo biti u pravu, a u mnogo većoj meri nećemo. Kako se detetova bespomoćnost smanjuje i kako postaje manje zavisno, odrasli tada postepeno gubi moć nad njim. 

Na odraslima je izbor da li će svoju moć iskoristiti ka razvoju poslušnosti dece koja će trajati sve dok se dete nalazi u zavisnom položaju ili će biti zasnovana na poštovanju detetove autentične ličnosti koja ima pravo na izbore u okvirima bezbednog. Takav pogled na dete će doprineti podsticanju dečje samopouzdanja, autonomije i prihvatanja odgovornosti.

Kvalitet odnosa

Disciplinu ne treba da shvatimo kao nametanje pravila. Ona mora da se zasniva na poštovanju, da pomogne detetu da se fokusira na cilj i da istraje u zadacima koji ga vode do cilja. Kvalitet odnosa između odraslog i deteta leži u moći jezika prihvatanja. Prihvatanje ličnosti deteta je važan faktor jačanja međusobnog odnosa. Kroz prihvatanje se dete razvija, konstruktivno menja, uči se da rešava probleme, postaje produktivnije i teži da ostvari sopstvene potencijale. Možemo da kažemo da je prihvatanje  plodno tlo koje omogućava detetu da izraste i oslobodi svoje razvojne moći. Osećanje da nas je neko saslušao, razumeo nužno nas čini da se osećamo važnim. Posebno su deca osetljiva na te znake ljubavi. Potrebne su im granice da bi znala koliko mogu da idu dok njihovo ponašanje ne postane neprihvatljivo, ali i izbor koji im daje slobodu da odlučuju tokom svog razvoja.

Moć

Mnogi odrasli imaju strah da će izgubiti autoritet i kontrolu nad decom. Ključ toga leži u menjanju vlastitih stavova. Moramo biti svesni da ne možemo zahtevati od deteta da nas uvažava. Poštovanje i uvažavanje treba da zaslužimo svojim delovanjem.

Iz asimetričnosti moći u korist odraslog ne treba da proističu vladanje i upravljanje detetom ili pokroviteljski odnos i preterana zaštita deteta, nego odgovornost za stavljanje svoje moći u funkciju ojačavanja deteta i njegovih kapaciteta. To konkretno znači promenu u određenju značenja moći sa „moći nad“ u :

Moć za – kao moć pojedinca (deteta) da oblikuje svoj vlastiti život i svet.

Moć sa – kao moć sa drugima, kroz saradnju, solidarnost i kolektivnu akciju.

Unutrašnju moć – kao osećanje samopouzdanja i sopstvene vrednosti.

Uvažavanje

To znači da odrasli ne donosi odluku u ime deteta, nego daje mogućnost detetu da napravi svoj sopstveni izbor ili dete i odrasli kroz dijalog donose zajedničku odluku.

Odrasli dakle, ne daje gotova rešenja, ne radi umesto deteta, ne određuje i ne propisuje, već primenjuje nešto što Nove osnove prepoznaju kao Strategije zajedničkog razvijanja programa – ohrabruje dečju inicijativu, konsultuje se sa decom, modeluje, podupire i proširuje aktivnosti i učenje dece.

Čini mi se da se između gore navedenih formulacija i pozicija moći krije najvažniji, zajednički imenitelj na kojem, po mom mišljenju počivaju Nove osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja i uopšte savremeni koncepti i pristupi vaspitanju. To je uvažavanje.

Uvažavanje je složena kategorija koja u sebi sažima i razumevanje i poštovanje.

Da bismo razumeli dete, moramo prvo da ga upoznamo, uvidimo njegove specifičnosti, jake strane, područja u kojima mu je potrebna podrška…jednom rečju da ga vidimo i čujemo. Nije uvek lako razumeti dečju perspektivu i biti potpuno usklađen prema njemu. Za ovakvo umeće potrebno je biti pažljiv posmatrač, razumeti na šta ukazuje detetovo ponašanje i aktivnosti, adekvatno tumačiti detetova interesovanja, osećanja, mišljenje i namere. Preduslov je da vaspitač poseduje posebnu senzitivnost, da ume da se „podesi prema detetu“ i da neguje refleksivnu praksu, a to znači da promišlja pre, tokom i posle različitih situacija koje preduzima.

Istinsko prihvatanje svakog deteta kao kompetentnog i vrednog po sebi je uvažavanje.

Uzletite

Hajde da pokušamo da se prisetimo svih vaspitača, učitelja, nastavnika i profesora iz našeg đačkog doba! Ko se izdvaja u vašem pamćenju kao najbolji i zašto?

Setite se tona njegovog glasa, njegovog strpljenja u svakom trenutku, podrške i spremnosti da vam dozvoli da pogrešite, pažljivog slušanja, strasti i ljubavi prema učenju, vere u znanje, vere u vaše sposobnosti… Pokušajte u mislima jasno da vidite tu osobu i da se prisetite kako ste se, kao dete, osećali u njenom prisustvu. Da li ste mogli sve…. čak i da uzletite…?

12. septembra 2021.