Истраживање
Ово истраживање пружило је увид у перспективу васпитача о утицају пројектног приступа на добробит детета. Подаци су прикупљени методом групног интервуја. Питања интервјуа су фокусирана на перцепцију васпитача о утицају пројектног приступа на социјалну, делану и персоналну добробит деце, као и на потешкоће са којима су се васпитачи сусретали приликом имплементације пројектног приступа. Интервјуи су реализовани током маја месеца 2019. године. У истраживању је учествовало 37 васпитача из два објекта ПУ “Радосно детињство“ из Новог Сада – објекат „Вилењак“, Нови Сад и објекат „Звончић“, Каћ.
На основу анализе одговора васпитача и добијених резултата дошло се до закључка да пројектне активности имају већи утицај на добробит детета у поређењу са претходним моделима рада, чиме је потврђена општа хипотеза у овом истраживању.
Хипотезе истраживања
Подхипотеза X1, која је гласила: Претпоставља се да, према мишљењу васпитача, пројектне активности у већој мери пружају делатну добит је потврђена. Анализирањем одговора васпитача дошло се до закључка да је укључивање и мотивисаност деце у пројектним активностима већа у односу на претходне моделе рада. Помоћу личних искустава, директним учешћем у истраживачком процесу деца долазе до сазнања чиме је стечено знање јасније и трајније. Пројектне активности обезбеђују мотивацију за даље искуство и висок проценат продуктивних идеја што доприноси иновативности код деце. Деца више међусобно сарађују, договарају се и граде односе са другима. Укључивањем у планирање имају већу слободу да пробају нове идеје, да размишљају о проблемима и проналажењу решења истог. Укључивање родитеља и локалне заједнице још више покреће децу на укључивање. Приметна је већа укљученост деце која су раније била мање укључена и деце којој је потребна додатна подршка.
Подхипотеза X2, која је гласила: Претпоставља се да пројектне активности у већој мери пружају социјалну добит је испитана и потврђена анализирањем одговора васпитача. На основу одговора испитаника закључује се да учешћем у пројектним активностима деца остварују успешнију комуникацију, више су упућени једни на друге, више сарађују и договарају се. Примећен је већи степен емпатије, рзумевања и прихватања различитости. Због ширине пројектних активности деца граде односе и са децом из других група, одраслима и локалном заједницом, слободнија су у успостављању комуникације. Функционишу у стимулативном и позитивном окружењу поштујући правила социјалне групе. Конфликти су заступљени у мањој мери јер деца имају на располагању већи и осмишљенији простор, већи избор активности и ситуације учења у групи, али и индивидуално.
Подхипотеза X3, која је гласила: Претпоставља се да пројектне активности у већој мери пружају персоналну добит, је испитана и потврђена анализирањем одговора васпитача. На основу исказа васпитача приметно је да су деца срећнија, да су отворена за нова искуства и интеракцију са другима што доводи до одсуства немира, тензије и забринутости. Учешћем у пројектним активностима стичу већу самосталност, а самим тим и сигурност у себе. Прихваћена су и дају свој допринос групи што утиче на веће самопоуздање. Деца су више укључена у планирање и њихово мишљење се поштује. Уношење реалних предмета омогућава деци да овладавају њиховим коришћењем и ствара осећај уважавања и равноправности у грађењу односа са одраслима. Укључивањем родитеља у пројекат дете се оснажује и у породици, што додатно подстиче развој његових капацитета.
Подхипотеза X4, која је гласила: Претпоставља се да су васпитачи који су имали искуства о пројектном планирању (радили по моделу А) лакше имплементирали пројектни приступ у свој рад је оповргнута. Анализом одговора васпитача дошло се до закључка да су се сви васпитачи, без обзира на претходни модел рада, године искуства и стручну спрему сусретали са истим проблемима. Проблеми са којима су се васпитачи суочавали указују на потребу подршке и умрежености којa би васпитачима и стручним сарадницама олакшала укључивање у нови предшколски програма „Године узлета“.
Резултати истраживања
Уочено је да васпитачи без обзира на потешкоће са којима су се сусретали показују спремност да учествују у унапређењу система образовања јер су се на добровољној основи укључили у пилотирање пројекта. Један део васпитача се укључио из жеље да се што боље упозна са програмом пре његове званичне примене, а један део јер је сматрао да су промене неопходне. Без обзира на почетну несигурност и страх према новинама и променама, сви васпитачи су брзо увидели да пројектни приступ деци пружа већу подршку од претходних модела, а њима већу слободу у раду и садисфакцију.
Иако се очекивало да ће васпитачима који су радили по моделу А, (конципиран на холистичком приступу усмереном на дете) бити лакши прелазак на нове Основе програма (конципиран на холистичком приступу усмереном на односе), у односу на васпитаче који су радили по моделу Б (конципиран на академскoм приступу), та претпоставка се није показала као тачна. Сходно томе требало би спровести истраживање већег обима да би се потврдила тачност ове хипотезе. Ако би ова хипотеза поново била оповргнута, једини закључак би био да претходни модел рада, ниво образовања и године стажа немају утицај на лакше имлементирање пројектног приступа, већ да је препознавање добробити за дете и љубав према деци највећи покретач за унапређење васпитно образовног рада од стране васпитача. Без тих компетенција ниједна промена у образовању не би могла бити квалитетна и одржива.
