Следећа препрека са којом смо се суочиле, када је отворен наш први пројекат, била је чињеница да је и деци и нама потребно одређено време да се прилагодимо новом начину учења и игре. На самом почетку нам је било јасно да је мењање парадигме неопходно и биле смо спремне на то, али и даље се чинило да не постављамо добра питања и да деци нисмо довољно пробудиле машту. У оваквим околностима десило се то да смо се почеле ослањати на мали број деце, која су критички и брзо промишљала. Њихови закључци и идеје су нам дали ширину, и често нам отварали врата за нова питања, која су и другој деци даље приближила тему и ослободила их. Постепено смо дошли до ситуације где су се деца ослободила од очекивања да дају „тачне“ одговоре. Ово је био тренутак када се промена у нашој групи истински покренула.
Кроз први пројекат, а пратећи дечија интересовања, схватиле смо да се кроз процес не морају истражити све теме из почетне мреже и да нас развијање пројекта може одвести у сасвим неочекиваном правцу.
Било је потребно време да се уверимо да се на децу заиста можемо ослањати у сваком сегменту и дати им много више простора да се изразе, воде процес истраживања и сами документују процес свог учења. На почетку смо по аутоматизму ми уређивале процесне паное и почетне мреже. Када смо препустиле тај део деци, процесни панои су нам постали разноврснији и сваки другачији и богатији, смисленији деци. Самим тим они су више времена проводили испред њих и са поносом их показивали и тумачили својим родитељима.
Нисмо очекивале да ће нам један од већих изазова у новом начину рада бити укључивање родитеља у процес учења. Наша група је препозната по изузетно доброј сарадњи и мотивисаности родитеља да учествују у васитно-образовном процесу. Верујемо да је и њима било потребно време да се прилагоде на наша очекивања и њихове нове улоге у самом процесу учења њихове деце. Досадашња сарадња се сводила на ситуације које смо ми планирале и унапред припремале, а они учествовали у реализацији. Сада по први пут добијају прилику да креирају и учествују у реализацији садржаја који су смислени њиховој деци. Они су, као и ми, имали почетну бојазан да ли ће бити успешни и осећали велику одговорност. Како смо прелазили из једног пројекта у други, и ми се са децом ослобађале и училе, тако су и они постајали све слободнији да питају, да предложе, да дођу са идејама. После петог реализованог пројекта и целе радне године, можемо са сигурношћу да тврдимо да смо мотивисале родитеље да уложе своје ресурсе и постану равноправни чланови наше заједнице учења. Сматрамо великим успехом то што смо скренуле фокус интересовања родитеља са текућих питања (исхрана, дневни одмор) на питања шта њихову децу занима, како истражују и како долазе до решења. На овај начин, и применом новог програма, затвара се круг актера васпитно-образовног процеса, који чине деца, родитељи, локална заједница и васпитачи.
Примена пројектног приступа учењу, за нас васпитаче претставља велики изазов и перманентни извор учења. Са сваким новим пројектом научимо нешто ново и сагледамо где смо раније грешиле, проширујемо своје компетенције и вештине. Можемо закључити да је најзначајнија промена то што смо успеле да пронађемо пут до тога да боље разумемо нашу децу и коначно их заиста упознамо.
