Игра у функцији истраживања и учења из угла „Година узлета“

Стил учења

Деца имају своју личну, унутрашњу мотивацију која их води да: откривају, сазнају о објектима, предметима и појавама. Да истражују ново и непознато. Унутрашња мотивација прати дете од рођења.

Стил учења је јединствен и другачији за свако дете. Неко лакше усваја кроз конструисање или цртање (тактилни типови), неко памти кроз делање и радњу (кинестетички типови), нека деца лакше уче док слушају информације које чују (аудитивни типови), док неко лакше усваја кад нешто види, сликовно (визуелни типови).

Рано детињство представља значајан период одрастања. Деца предшколског узраста уче у интеракцији са својим окружењем, другом децом, одраслима и стварима, уче кроз посматрање, делање, експериментисање, стварање, лично искуство…

Поштовање различитих стилова учења код деце омогућава сваком детету да прима информације на начин који му највише одговара. На тај начин дете конструише знања, а социјалне, емоционалне, биолошке и физичке потребе су испоштоване. Важан је начин на који дете користи информацију, која може бити другачија од начина на који прима и организује информације.

Учење кроз игру и истраживање

„Године узлета“ промовишу учење кроз игру и истраживање, што подразумева дечје право на иницијативу и учешће у одлучивању не само о томе шта ће учити, већ и како ће учити, тј. на који начин ће узети учешће у том процесу. Квалитетни предшколски програми обезбеђују подстицајно окружење, у коме дете има мноштво прилика за истраживање различитих тема, за учење у оквиру различитих области, али уз назнаку да су све те прилике последица сталног преиспитивања шта је то што је деци важно, значајно и интересантно. Није важно колико ће деца нових чињеница усвојити, већ је битан начин на који она то чине и како се осећају у том процесу.

Игра представља најприроднији, основни и најзначајнији вид активности сваког детета. То је пут којим деца упознају свет у коме живе и који су позвани да промене. „Игра је основ развијања и испољавања свих димензија добробити детета“. („Године узлета“)

Игра у вртићу

У пракси и раду, као стручни сарадник, психолог, увек настојим да истакнем да се свако дете развија и учи највише и најбоље кроз игру. Тада оно учествује у активности Одраслог, док Одрасли у заједничкој активности са дететом престаје да доминира, и постаје његов партнер. Дете у игри има потребну иницијативу и запажа последице својих акција. Способности које се стичу кроз њу у раном детињству уграђују се у сложеније способности, које ће се развити у старијим узрастима, и представљају предуслов за њихово јављање.

Као важно својство игре, истичем – њену непоновљивост, што је битан предуслов учења (кроз покушаје и погрешке, увиђањем односа и релација у простору…). Дете није свесно мотивације своје активности и по томе се игра разликује од рада и разних видова учења. Она ангажује дете више него реалан живот и омогућава му да се понаша савршеније, постављајући му на сваком кораку захтеве да реагује на различите начине. Мотивише га, мобилише и усмерава његову пажњу на предвиђену активност, учећи га да на тај начин савлада чак и оно што му је мање занимљиво или мање пријатно. Игра представља активност у којој се дете пројектује. Кроз игру дете:

• вежба и развија психофизичке снаге и способности;
• стиче сазнања о свету око себе;
• богати емоционални живот;
• формира и развија вољне особине;
• стиче представе и формира појмове из окружења;
• учи да именује појмове;
• богати свој речник…

Дете и игра

Дете кроз игру формира своја интересовања, карактер, истрајност, стрпљење и иницијативу. Та стечена знања се стално проверавају, сређују, коригују, проширују и продубљују.

Игра утиче на концетрацију детета, продужава његову пажњу, формира и развија његово мишљење, развија памћење, машту и стваралачку способност. Она утиче на међусобно зближавање деце, социјализује их, удружује их на основу заједничких интересовања и упућује их да воде рачуна једни о другима.

Игра представља активност која има највише изгледа да ангажује дете јер ју је само изабрало. Уколико су деца млађа њихово учење кроз игру је спонтаније. Васпитач својом вештином треба ту спонтаност да усмери у правцу што кориснијем за дечији развој, не нарушавајући саму игру.

Игра је увек повезана са дечијим потребама и представља њихово специфично задовољење. Зато се дете сасвим другачије односи према задацима који се појављују у игри, него када су му они постављени на неки другачији начин. Захваљујући томе, дете је у игри способније да организује своју активност на вишем нивоу и да у њој истраје успешније него у обичном животу.

Сазнавање кроз игру као личну праксу предшколског детета има своје специфичности. Усвајање знања се јавља као нузпродукт спонтаног учења и у вези је са практичним мотивима. Дете усваја углавном оно што му је тренутно потребно. Само сазнање је интуитивна спознаја до које се дошло мишљењем.

Интегрисано учење

Интегрисано учење подразумева повезивање три димензије кроз које дете учи (добробит, делање, односи):

• интегрисано учење је холистичко, ослања се на добробит детета и има функцију подршке добробити;
• интегрисано учење подразумева прожимање игре и учења, а свака ситуација се поштује као ситуација учења;
• у учењу се посебно подржава интеракција између деце, као и деце и одраслих, уз уважавање других и њихових идеја и перспектива, чиме се обликује однос детета према себи, учењу и животном окружењу.

Дете је јединствена личност са својим склоностима, мотивацијом, потребама, способностима и могућностима. Предшколско дете има потребу да буде оно што јесте, да расте и развија се својим темпом. Функционише на основу онога што у датом тренутку јесте, има и уме.

„Деца учење започињу са неким битним претпоставкама које конструишу и које им помажу да осмисле своје искуство и стварају претпоставке о томе како свет функционише.“ (Ж. Крњаја).

Ја бих додала, деца своје претпоставке и искуства проигравају и активно истражују свакодневно кроз игру. И тако у круг. Први кораци учења су несвесни и реализују се управо кроз игру.