Какво је било узлетање из мог угла?

Једнако жељни промена у раду

Чинило се тако лагано рећи да, када је Маријана тог маја 2018. питала да ли хоћемо да „Споменак“, jедан од шест вртића наше IV педагошке јединице крене у инплементацију Нових основа. Прва сазнања о новој концепцији рада била су позитивна, другачија, охрабрујућа. Кренуло се у припреме, организација простора, преправка и реконструкција намештаја, организација и похађање семинара, посета Каћу, Земуну, Чачку, састанци, лето, велике врућине и 24 сата у глави само Нове основе. Сви заједно, једнако нови и неискусни, једнако жељни промена у раду. Милион питања, милион дилема, милион мисли. Како ће изгледати тај 01.септембар? Како ће бити деци? Како ћемо? Како ће васпитачи? Како медицинске сестре? Шта ћемо са родитељима? Како њима објаснити, приближити? Да ли сам се запитала зашто? Никада, једино питање било је како да нам буде што лакше.

Почело је

И онда је почело… У комуникацији са запосленима и на њиховим лицима очитавало се усхићење и знатижеља, али и страх и неизвесност. Много пута изговарам запосленима да смо сви  једнаки у овоме, учимо заједно, полако. Нема грешака- само прилика да учимо, развијамо се и напредујемо. Питали смо се како и одмах тражили одговоре, нудећи свим колегиницама решења и за њихове дилеме. Питали смо се да ли смо на правом путу, консултовали колегинице које су имале искуства. Преиспитивали смо се, препознавали трагове навика и поступака из прошлости у садашњем времену и заједнички тражили начине да их превазиђемо, да мењамо своју праксу. Састанци, разговори, рефлексија… Консултовање литературе, Калеидоскоп, Где станује квалитет, нацрт Нових основа, скрипте. Опет, још једном, васпитачи, мед. сестре васпитачи, стручни сарадници, главни васпитач и руководилац. У сваком од нас тражили смо одговоре на питања, дилеме, смернице и решења. Отвара се све више пројеката, панои су све богатији садржајима, зидови постају процесни панои, деца проводе време и у ходницима, холовима, сви простори вртића су њихови, све је више примера укључивања родитеља, сарадње с локалном заједницом. Повезали смо вртић, породицу, локалну заједницу, кажем себи на одличном смо путу. На састанку Савета родитеља ПЈ, слушам коментаре родитеља из „Споменка“ и тако сам поносна, на васпитаче, мед. сестре, помоћно-технчко особље, стручне сараднике, на себе.. поносна сам на нас, идемо у правом смеру. Вођени огромном жељом да учинимо прве кораке излета у непознато лакшима, заједно са Маријаном и тимом сарадника одважили смо се и да организујемо Стручне сусрета васпитача са територије Војводине, на којима у априлу 2019. са поносом приказујемо наше примере добре праксе.

Нови круг

Од момента када су званично усвојене нове Основе програма предшколског васпитања и обрзовања „Године узлета“ 31.октобра 2018. и када смо сазнали да од првог септембра 2019. све предшколске установе у Новом Саду имају обавезу да раде по новим Основама, било је јасно да се и остали вртићи морају припремати за нову концепцију рада. То је значило, идемо опет нови круг… Овог пута много већи, више је запослених, више је објеката и нису питани да ли желе, нове Основе су наша релност и обавеза. Кренули смо да охрабрујемо колегинице из других објеката, организујемо Тимове на којима тумачимо нове правилнике и прописе, колегинице посећују „Споменак“, „Весели вртић“, „Звончић“, „Калимеро“,  преносе им се дотадашња искуства и приказују примери добре праксе. Дискутује се, размењује, коментарише. Неки прихватају промене са задовољством и ентузијазмом, код неких препознајем дозу страха и опреза, док неки не желе да мењају било шта… Страха, неизвесности има и у мојим размишљањима, као и сталног преиспитивања, да ли је довољно? Да ли сам као руководилац урадила све што је било потребно? Не одустајем. Ту сам да будем подршка, да охрабрим и будем део тима… Да помогнем око организације обука, менторске подршке.

Промена уверења

Како бих била потпуно искрена, морам написати да није било нимало лако, а биће још теже… Колико год се у тим тренуцима чинило напорно и захтевно, најлакше је било променити физичко окружење. Прелазак на следећи ниво, тешко је замислив без удубљивања у дубине сопственог бића и схватања нове концепције као истински личног доживљаја детета. Најтеже је човеку да промени сопствена уверења, а желети, подржавати, охрабривати, оснаживати преко 150 запослених да преиспитују властита полазишта, да њихова лична уверења полазе од детета и његове добробити, да мењају сопствену праксу, колико је то тешко. Али кључно је да није немогуће. Кључно је да је морамо заједно да се питамо, размењујемо, дискутујемо, разговарамо, упоређујемо, сугеришемо, указујемо, да будемо ту једни за друге, једни другима подршка. Колегинице и сарадници, једнаки. Узлетели смо… Важно је одржати сигуран, добар правац. Не одустајем!

Да ли се запитам зашто? Никада, једино питање  је како да нам узлет буде што пријатнији?

Прочитајте и…

Припреме и услови за улазак у промене – кораци, улога руководства

Одговор на питање „Зашто Године узлета?“