Milica Šavija
Vaspitač u PU „Radosno detinjstvo“ Novi Sad
Član upravnog odbora Udruženja vaspitača Novi Sad
Moj put promene
Radeći u vrtiću „Kalimero“, koji je imenovan za jedan od pet vrtića centra klastera, često imam priliku da razgovaram i sarađujem sa koleginicama iz razičitih delova naše zemlje. Prilikom takvih stručnih poseta i horizontalnog učenja zajedno razmenjujemo iskustva, znanja, mišljenja, razne dileme i nedoumice. Dolazimo i do nekih uvida značajnih za našu praksu. Kada bih nakon svih ovih poseta nas vaspitače trebala da opišem samo jednom rečju nakon uvođenja Osnova programa – Godine uzleta, ta reč bi bila promena. U ovom slučaju ta reč ne opisuje samo puku promenu zvaničnog dokumenta, već podrazumeva i našu promenu, kako na nivou pojedinca tako i na nivou cele zajednice.
Rekla bih da svi tokom ovih promena prolazimo gotovo isti put koji nekako prirodno počinje sa otporom, nakon toga sledi prividno prihvatanje, učenje, razumevanje, istinsko prihvatanje i na kraju dolazi razvijanje realnog programa koji živimo u vrtiću sa shvatanjem da učenje ne prestaje.
Dok su Osnova programa – Godine uzleta bile u fazi pilotiranja neki od nas su još tada, pomalo bojažljivo sa blagim otporom i nerazumevanjem, pokušavali da razvijaju projekte sa decom. U međuvrmenu su i zvanično stupile na snagu i u to vreme sam radila u vrtiću „Maslačak“. Iščitavajući literaturu kao što je Kaleidoskop prvo što sam pomišljala jeste da mi to sve već radimo i nije mi bilo jasno šta je to što sad treba da menjam u svojoj praksi. Međutim, kako vremenom ipak pokušavam, čitam, saznajem i tokom razvijanja projekata uviđam dobrobit za decu, shvatila sam da meni zapravo dosta toga u primeni leži, osećam da razumem i znam.
Sa novom promenom koja je usledila na profesionalnom planu ubrzo shvtam da me moja učenja tek čekaju. Zbog potreba ZUM modela sam iz objekta “Maslačak” prešla da radim u „Kalimero“.
Sama ova promena objekta je bila izazovna promena i na ličnom i na profesionalnom planu. U Kalimeru su se tada desile velike kadrovske promene što je svima bila poteškoća. Pored toga što su svi imali svoje izazove, nosili se sa promenama svako na svoj način, mene su čekali moji izazovi. Trebalo je uklopiti se u kolektiv, povezati se sa koleginicom i decom, steći poverenje roditelja, upoznati sam prostor vrtića i njegove resurse i uz sve to razvijati realni program. Svima nam je trebalo malo vremena za ovu tranziciju.
Ono što je olakšalo taj proces tranzicije jeste činjenica da svi mi koji smo bili tu imali istu sliku o detetu, spremnost da se preispitujemo, već prevaziđen otpor prema novim Osnovama programa, shvatanje o dobrobiti dece i dobrobiti nas samih. Tačnije, svi smo već prošli kroz neke “početne promene” u samoj promeni prakse. Ubrzo su usledile i neke naredne promene u praksi razvijanja realnog programa.
Neke od mojih promena su:
Pre doslaska u Kalimero sam shvatala da su deca kompetentna bića, ali nekako sam radeći u ovom vrtiću sa ovim ljudima zaista počela to i da živim. Dopustila sam sebi da se opustim i da verujem njihovim kompetencijema. Samim tim uviđam koliko ima učenja i koristi za decu u situacijama kada zajedno donosimo odluke, pravila, dogovore, kada uvažavamo jedni druge, razmatramo sve ideje i živimo u jednoj atmosferi koja veoma podseća na porodičnu.
Ranije sam shvatala značaj dokumentovanja, ali suštinska promena se desila u činjenici da je dokumentovanje deo razvijanja programa i da je to nešto što dobrim delom takođe možemo da radimo sa decom, ne samo da možemo već je poželjno i dobro za njih. Takođe, ranije na počecima promene nisam potpuno shvatala celu suštinu, kako i na koje načine sve dokumentujemo, čemu i kome sve služi dokumentacija. Ranije nisam dobila tačne smernice i saznanja o čemu sve treba promišljati kada su u pitanju priče za učenje i skale procene dobrobiti i uključenosti dece. Sa njima sam se prvi put u direktnom radu susrela kad sam došla u Kalimero za potrebe ZUM modela, i to je još jedna promena koja se dogodila.
Prostor je nešto što ima dugotrajan proces promene. To nije nešto što se desi preko noći. Za to je potrebno dosta vremena, promišljanja, posvećenosti, pokušaja i grešaka, i uzbuđenosti kao kod deteta u trenutku shvatanja novih uvida. Pored pravilnika o uređenju prostora na koji se i dalje lično oslanjam, pitanje: „Čemu ovo služi i kome koristi?“ je nešto čime se svi u vrtiću vodimo kada god promišljamo o prostoru.
Ovde bih dodala joše jedan za mene važan uvid a to je da nova koncepcija osnova programa zaista svakom detetu pruža priliku da pokaže svoje jake strane i da neguje svoju autentičnost. Zbog toga smatram da sada konačno inkluzija može da živi na pravi način tako da je i to jedan od razloga zbog kojih sam istinski srećna što sam deo promena koje živimo.
Najznačajnija promena koju gore nisam navela je konačno shvatanje uloge nas vaspitača u razvijanju projekta kao i shvatanje značenja dubine i širine tokom razvijanja projekta.
Deca nemaju kapacitet da doslovno vode projekat, to je za njih previše apstraktno. Vodimo ga mi vaspitači profesionalci, ali kako? Tako što sve vreme dok razvijamo projekat mi smo te koje pratimo decu. Pratimo šta rade, kako se igraju i uče, na koje načine koriste sredstva i materijale, osluškujemo ih, obraćamo pažnju o čemu razgovaraju, kakva pitanja postavljaju, podstičemo ih da se pitaju i daju ideje i predloge… I onda uvodimo nove provokacije, nudimo i stvaramo prilike za istraživanje kojima dalje usmeravamo razvijanje projekta. A da bi deci kreirali prilike za istraživanje i učenje, da bi decu podsticale da uopšte istražuju potrebno je da mi sami budemo istraživači. Jer samo tako možemo da izađemo iz domena nama poznatog. Ukoliko ne izađemo iz domena koji je nama poznat tada ne istražujemo i samim tim ne stvaramo kvalitetne prilike da deca istražuju i kritički promišljaju. Linija između tematskog planiranja i projektnog je veoma tanka. Zbog starih navika i naše uloge koja je ranije bila mnogo drugačija može lako da se desi da skliznemo u tematsko planiranje. Zbog toga je veoma važno da budemo vaspitači istraživači na osnovu onoga što nam deca na razne načine pokazuju. Tada počinje da se dešava magija, radost učenja i za nas i za decu. Projekti dobijaju smisao dubine i širine u istraživanju. Došli smo i do odgovara da projekat traje onoliko koliko vaspitač istražuje i samim tim nudi deci prilike da istražuju. Onda kada uočim da sam i ja tokom razvijanja projekta saznala, naučila i doživela nešto novo, znam da sam na dobrom putu istraživača vaspitača.
Ova promena je za mene najznačajnija čini mi se zato što je bila deo slagalice koja nedostaje. Doživela sam jedan pravi Aha! momenat koji često želimo da postignemo i u radu sa decom. Doživela sam jedan prelaz od nerazumevanja do spontanog razumevanja koji je u meni izazvao osećaj zadovoljstva. Nadam se i verujem da će takvih osećaja u učenju i radu sa decom biti još.
Sigurna sam da je važnih promena bilo još, ali zaista bi oduzelo puno vremena, meni za razmišljanje i pisanje a Vama za čitanje. Ono što je važno naglasiti da ovde nije kraj. Sigurna sam da će promena i učenja tek da bude, jer to je zapravo znak da mi živimo realni program. Promene znaju da budu teške, ali tek kad ih prevaziđemo i kada izađemo iz zone komfora, možemo da uživamo u njima.
