Зашто Године узлета
Дидактичка литература је препуна синтагма попут „активност или учење усмерено детету“, „активно учење“, „курикулум усмерен детету“ и сл.
Шта дакле конкретно значи „активност (настава) усмерена детету или ученику’’? Каква је улога васпитача у таквој активности? Каква је улога детета? Које је место пројектног приступа учења у таквој дидактичкој парадигми?
У активности која би могла бити описана синтагмом “учење усмерено ка детету“, дете би требало бити активније од васпитача (или барем једнако активно). То се не може постићи у активности где се васпитач јавља као демонстратор, предавач или приказивач. У таквој предавачко-приказивачкој активности деца могу само седети, слушати и гледати. То свакако не може задовољити њихове биолошке, друштвене или самоостварујуће потребе, њихову знатижељу и жељу за делањем.
ДЕЦА ЖЕЛЕ УЧИТИ, А УЧИТИ ЗНАЧИ БИТИ АКТИВАН, СТИЦАТИ ИСКУСТВА.
Ако узмемо изреку Ренеа Декарта „Мислим, дакле јесам“, и изреку немачког педагога Ролфа Арнолда „Учим, дакле јесам“ и Paula Watzlawika „Немогуће је не комуницирати“, могли бисмо казати „НЕМОГУЋЕ ЈЕ НЕ УЧИТИ!“. Свака животна ситуација је учење, па чак и када неко свесно и намерно каже: „Ја не желим учити!“
Активност која је усмерена ка детету не може се остварити у соби или учионици, где су намештај и опрема више прилагођени раду васпитача. У таквим условима тешко је за очекивати конструктивну и квалитетну активност детета, тешко је провоцирати дете на акцију и промишљање.
Активности усмереној ка детету не треба васпитач предавач, већ васпитач ментор, сарадник, организатор, особа која заједно са децом мисли, промишља, истражује, греши, разговара, предлаже, прихвата…
У вртићу или школи не учи се само главом, него: ГЛАВОМ, РУКОМ И СРЦЕМ! Не учимо само информације, не стичемо само знања (у смислу познавања чињеница, података, дефиниција, класификација, теорија…) већ радимо на томе да активности са децом допринесу стицању разних „ОСПОСОБЉЕНОСТИ“ (компетенција) и „ОСОБИНА ЛИЧНОСТИ“ што је много важније за живот од главе пуне информација.
За успешно сналажење у животу деца требају овладати разноврсним оспособљеностима:
- Решавање проблема из свакодневног живота
- Остваривање задатака у тиму
- Разни видови комуникације
- Ненасилно решавање неспоразума и сукоба у зивоту
- Коришчење техничких уређаја ( компјутер, мобилни телефон,кућни апарати…)…
Због тога треба имати на уму битну разлику између традиционалног учења и активности, и учења и активности усмерене ка детету. Традиција подразумева да васпитач говори, објасни или покаже, а дете ће слушати, гледати, схватити и научити. Насупрот овог нов систем истиче циљеве разматрања простора, опреме, заједничка питања дете-васпитач, оспособљеност детета, истраживање, искуство, … дакле заједничка активност детета и васпитача која је радна, активна и искуствена.
Зато, уместо учења слушањем и гледањем предност дајемо:
- Учењу чињењем
- Учењу игром
- Учењу откривањем или истраживањем
- Искуственом учењу
Осим тога, за живот важне оспособљености стичу се практичним радом, тј. радом рукама . Рекли смо да се не учи само главом, наша је обавеза да код деце развијамо и кинестетичко-моторичку интелигенцију (која је неправедно занемарена), коју на срећу „Године узлета“ итекако препознају и са правом презентују. Сведоци смо да је моторичка способност деце на ниском нивоу, а сетимо се да децу треба да припремамо за занимања која још увек нису актуелна, а сигурна сам да ће то бити занимања која траже јако добру способност фине и грубе моторике.
Осим овога сврха пројектног приступа учењу је:
- Научити учити
- Научити истраживати
- Научити тражити и бирати информације
- Стицати социјалне вештине
- Учити живети заједно( сарадња)
- Стицати практичне вештине( моделовање, употреба алата…)
- Стварати позитивну слику о себи (стицање сигурности, освешћивање властитих квалитета и предности…)
Подсетила бих и на особине тј. црте личности које долазе до изражаја:
- Спремност на кооперативност
- Емпатија за особине друге особе типа спорост, брзина, спретност, снага, идеје, скромност…
- Толеранција за разлике међу децом
- Позитивна међузависност, заједно смо у истраживању
- Интеракција, комуникација, поверење, одлучивање, решавање проблем ситуација…
За крај добро је присетити се Abrahama Harolda Maslowa који каже да свако дете треба да има задовољене базичне потребе: СИГУРНОСТ, ПРИПАДАЊЕ И ПОШТОВАЊЕ. Уз „ПРИПАДАЊЕ“ ја бих додала и једну од темељних људских вредности и потреба, а то је ЉУБАВ.
Свако дете на овом свету има изражене све споменуте потребе. Наш је задатак осигурати услове где ће се те потребе задовољити.
Ако неке од тих потреба и интересовања нису задовољене деца почињу губити мотивацију за учење, губе самопоштовање, поштовање, емпатију, радост, срећу, сигурност, губе СЕБЕ као јединствено, посебно биће и почињу да се понашају агресивно или деструктивно.
Све ово што сам горе навела и много више од тога, одговор је на питање „ Зашто Године узлета“.
