Odgovor na pitanje „Zašto Godine uzleta?“

Odgovor na pitanje „Zašto Godine uzleta?“ (iz moje perspektive)

Sastavljena su brojna određenja i postavljane mnoge teorije o tome šta se uči i kako se odvija proces učenja. Većina se pedagoga slaže kako se uče repertoari ponašanja.

U kognitivnom području uči se rešavati probleme, u motoričkom području uče se operacije i postupci kojima možemo npr. izraditi neki predmet ili rešiti praktična pitanja dnevnog života. U socio-emocionalnom području uče se vrednosti, stavovi i navike. Kognitivno i motoričko učenje čine obrazovanje, a socio-emocionalno učenje je zapravo vaspitanje.

Izraz projektno učenje (nastava) je jedan od oblika učenja u vaspitno-obrazovnim institucijama pored timskog učenja, individualnog učenja, problemske nastave, programirane nastave, heurističke, predavačke…

Poznato je kako se učenje može događati u vaspitno-obrazovnoj ustanovi, ali i na drugim mestima gde deca i odrasli borave i žive (neformalno i formalno vaspitanje i obrazovanje).

Svrha projektnog učenja jeste preovladavanje nedostatka zajedničkog poučavanja velike grupe dece u sobi ili učionici, tj. želja za organizovanjem zanimljivijeg, svestranijeg i učinkovitijeg učenja dece. To znači da subjekti učenja (deca) ne mogu sticati neke životne kompetencije bez aktivnog učešća u akcijama, procesima, projektima, tj. bez aktivnog učenja.

Zašto Godine uzleta

Didaktička literatura je prepuna sintagma poput „aktivnost ili učenje usmereno detetu“, „aktivno učenje“, „kurikulum usmeren detetu“ i sl.

Šta dakle konkretno znači „aktivnost (nastava) usmerena detetu ili učeniku’’? Kakva je uloga vaspitača u takvoj aktivnosti? Kakva je uloga deteta? Koje je mesto projektnog pristupa učenja u takvoj didaktičkoj paradigmi?

U aktivnosti koja bi mogla biti opisana sintagmom “učenje usmereno ka detetu“, dete bi trebalo biti aktivnije od vaspitača (ili barem jednako aktivno). To se ne može postići u aktivnosti gde se vaspitač javlja kao demonstrator, predavač ili prikazivač. U takvoj predavačko-prikazivačkoj aktivnosti deca mogu samo sedeti, slušati i gledati. To svakako ne može zadovoljiti njihove biološke, društvene ili samoostvarujuće potrebe, njihovu znatiželju i želju za delanjem.

DECA ŽELE UČITI, A UČITI ZNAČI BITI AKTIVAN, STICATI ISKUSTVA.

Ako uzmemo izreku Renea Dekarta „Mislim, dakle jesam“, i izreku nemačkog pedagoga Rolfa Arnolda „Učim, dakle jesam“ i Paula Watzlawika „Nemoguće je ne komunicirati“, mogli bismo kazati „NEMOGUĆE JE NE UČITI!“. Svaka životna situacija je učenje, pa čak i kada neko svesno i namerno kaže: „Ja ne želim učiti!“

Aktivnost koja je usmerena ka detetu ne može se ostvariti u sobi ili učionici, gde su nameštaj i oprema više prilagođeni radu vaspitača. U takvim uslovima teško je za očekivati konstruktivnu i kvalitetnu aktivnost deteta, teško je provocirati dete na akciju i promišljanje.

Aktivnosti usmerenoj ka detetu ne treba vaspitač predavač, već vaspitač mentor, saradnik, organizator, osoba koja zajedno sa decom misli, promišlja, istražuje, greši, razgovara, predlaže, prihvata…

U vrtiću ili školi ne uči se samo glavom, nego: GLAVOM, RUKOM I SRCEM! Ne učimo samo informacije, ne stičemo samo znanja (u smislu poznavanja činjenica, podataka, definicija, klasifikacija, teorija…) već radimo na tome da aktivnosti sa decom doprinesu sticanju raznih „OSPOSOBLJENOSTI“ (kompetencija) i „OSOBINA LIČNOSTI“ što je mnogo važnije za život od glave pune informacija.

Za uspešno snalaženje u životu deca trebaju ovladati raznovrsnim osposobljenostima:

  • Rešavanje problema iz svakodnevnog života
  • Ostvarivanje zadataka u timu
  • Razni vidovi komunikacije
  • Nenasilno rešavanje nesporazuma i sukoba u zivotu
  • Koriščenje tehničkih uređaja ( kompjuter, mobilni telefon,kućni aparati…)…

Zbog toga treba imati na umu bitnu razliku između tradicionalnog učenja i aktivnosti, i učenja i aktivnosti usmerene ka detetu. Tradicija podrazumeva da vaspitač govori, objasni ili pokaže, a dete će slušati, gledati, shvatiti i naučiti. Nasuprot ovog nov sistem ističe ciljeve razmatranja prostora, opreme, zajednička pitanja dete-vaspitač, osposobljenost deteta, istraživanje, iskustvo, … dakle zajednička aktivnost deteta i vaspitača koja je radna, aktivna i iskustvena.

Zato, umesto učenja slušanjem i gledanjem prednost dajemo:

  • Učenju činjenjem
  • Učenju igrom
  • Učenju otkrivanjem ili istraživanjem
  • Iskustvenom učenju

Osim toga, za život važne osposobljenosti stiču se praktičnim radom, tj. radom rukama . Rekli smo da se ne uči samo glavom, naša je obaveza da kod dece razvijamo i kinestetičko-motoričku inteligenciju (koja je nepravedno zanemarena), koju na sreću „Godine uzleta“  itekako prepoznaju i sa pravom prezentuju. Svedoci smo da je motorička sposobnost dece na niskom nivou, a setimo se da decu treba da pripremamo za zanimanja koja još uvek nisu aktuelna, a sigurna sam da će to biti zanimanja koja traže jako dobru sposobnost fine i grube motorike.

Osim ovoga svrha projektnog pristupa učenju je:

  • Naučiti učiti
  • Naučiti istraživati
  • Naučiti tražiti i birati informacije
  • Sticati socijalne veštine
  • Učiti živeti zajedno( saradnja)
  • Sticati praktične veštine( modelovanje, upotreba alata…)
  • Stvarati pozitivnu sliku o sebi (sticanje sigurnosti, osvešćivanje vlastitih kvaliteta i prednosti…)

Podsetila bih i na osobine tj. crte ličnosti koje dolaze do izražaja:

  • Spremnost na kooperativnost
  • Empatija za osobine druge osobe tipa sporost, brzina, spretnost, snaga, ideje, skromnost…
  • Tolerancija za razlike među decom
  • Pozitivna međuzavisnost, zajedno smo u istraživanju
  • Interakcija, komunikacija, poverenje, odlučivanje, rešavanje problem situacija…

Za kraj dobro je prisetiti se Abrahama Harolda Maslowa koji kaže da svako dete treba da ima zadovoljene bazične potrebe: SIGURNOST, PRIPADANJE I POŠTOVANJE. Uz „PRIPADANJE“ ja bih dodala i jednu od temeljnih ljudskih vrednosti i potreba, a to je LJUBAV.

Svako dete na ovom svetu ima izražene sve spomenute potrebe. Naš je zadatak osigurati uslove  gde će se te potrebe zadovoljiti.

Ako neke od tih potreba i interesovanja nisu zadovoljene deca počinju gubiti motivaciju za učenje, gube samopoštovanje, poštovanje, empatiju, radost, sreću, sigurnost, gube SEBE kao jedinstveno, posebno biće i počinju da se ponašaju agresivno ili destruktivno.

Sve ovo što sam gore navela  i mnogo više od toga,  odgovor je na pitanje „ Zašto Godine uzleta“.

2. avgusta 2021.