Participacija

Maja Boškić – vaspitač

 Dragana Tica – psiholog

Prof. dr Ivana Mihić – psiholog

Participacipirati (participare lat.) znači deliti nešto, učestvovati, zajednički donositi odluke, zajednički raditi. Učešće dece se oslanja na osigurano PRAVO dece da se čuje njihov glas i da se uključe u donošenje odluka, bilo kod kuće, ili u opštem životu zajednice, u vrtiću ili u pojedinačnim pravnim i administrativnim pitanjima koja ih se tiču.

Participacija je jedna od osnovnih vrednosti Konvencije o pravima deteta, pa je tako postala i veliki izazov za vlade širom sveta: sve nacije, ma koliko bile različite u kvalitetu društvene brige o deci, imaju tendenciju da se bave učešćem dece veoma ograničeno. Ograničen je i napredak jer su deca uključena parcijalno, kroz projekte ili jednokratne konsultativne događaje.

Zašto se pričalo predhodnih nedelja o participaciji?

Savremena razumevanja razvoja, učenja u ranom detinjstvu i detinjstva samog po sebi, snažno zagovaraju učešće deteta u kvalitetnim relacijama kao ključ prilika za istraživanje, saznavanje, razvoj dispozicija za celoživotno učenje, ali i za doživljaj dobrobiti i blagostanja. Najbolji interes deteta postao je imperativ brige o deci u svim sferama.

Tokom ovih par nedelja na forumu cilj je bio da ukažemo na značaj koji imamo mi profesionalci-vaspitači i stručni saradnici u praksi – ka ostvarivanju najboljeg interesa deteta, pri tom uzimajući u obzir da osiguranje najboljeg interesa deteta ne može da postoji bez participacije dece.- mogućnosti deteta da imenuje i realizuje svoju potrebu, želju, stav, osećanje, odluku, i, u skladu sa uzrastom, učestvuje u upravljanju aktivnostima koje ga se tiču.

Na obukama koje prolazimo smo svašta naučili, nešto razmotrili, usvojili, a neke stvari nam i danas nisu jasne. Na forumu smo se složili da smo neke stvari i ranije osećali da su važne u praksi, pa smo ih menjali, predavali smo deci vođstvo, to nas je hrabrilo za dalje korake u uvažavanju njihovih potreba i želja.

Skloni smo da o participaciji kao pojmu i vrednosti razmišljamo, promišljamo i zaključujemo, ali još uvek ne sa jasnim opredeljenjem da otvoreno analiziramo ličnu praksu i kroz takvu analizu razumevamo šta je zapravo izazov u obezbeđenju prava na participaciju čak i kada ga, na nivou mišljenja, snažno zagovaramo.

Čak i kada na nivou razmišljenja ili osećaja verujemo da je važno dati detetu priliku da odlučuje i daje svoje mišljenje i stav o stvarima koje ga se tiču (koje će pri tom biti uzeto u obzir), nije uvek jednostavno ovakvo uvrenje sprovesti u delo.

Zato je važno da se pitamo – da li zaista za svako dete bez obzira na uzrast osiguravam priliku da odulučuje o svim stvarima koje ga se u vrtiću tiču (a da ne pominjemo rad sa porodicom i zagovaranje tog istog prava i u porodicama)? Ako da – kako to radim? Ako ne – kojoj deci izmiče ovo pravo, ili u kojim situacijama, zašto, i kakva mi je pomoć potrebna da mogu bolje da delam u ovom aspektu mog zajedničkog života sa decom u vrtiću?

Šta znači participatorna aktivnost?

Važno je da budemo svesni da nisu sve aktivnosti u kojima učestvuju deca – participatorne. Zato ćemo na ovom mestu više pažnje posvetiti onome što jeste participacija. Nivoi participacije podrazumevaju razlike u razumevanju:

– Toga ko pokreće aktivnosti
– Kakva je suštinska uloga deteta, proces uključivanja i način učešća deteta

U odnosu na ova dva kriterijuma, postoje različiti nivoi participacije dece – počev od onih koje su inicirane i vođene od strane odraslih bez ikakvog učešća deteta u donošenju odluka (uključujući i prava deteta da odluči da li želi da učestvuje u aktivnosti), pa do aktivnosti iniciranih i vođenih od strane dece (prikazano na slici dole).

U literaturi koja se tiče prava dece, ovi nivoi participacije su predstavljeni merdevinama koje nas podsećaju na to da je put do aktivnosti koje iniciraju i kojima upravljaju deca (u kojima dele odluke sa odraslima, ali kao partneri), put “na gore”, ka kvalitetnijim uslovima za život i odrastanje. Na merdevinama su predstavljeni kao najniži oni oblici aktivnosti koji zapravo nisu participatorni.

1. MANIPULACIJA
Aktivnosti koje inicira, koje vodi i u kojima odlučuje odrasli. Deca u njima rade ono što im je rečeno, ili kako su savetovani, bez razumevanja svrhe, cilja celokupne aktivnosti ili svoje uloge.

2. DEKORACIJA
Aktivnosti koje inicira, koje vodi i u kojima odlučuje odrasli. Deca razumeju cilj i svrhu aktivnosti, ali nemaju mogućnost da odlučuju- utiču na cilj, način na koji će se do njega doći, kao i način na koji će ona učestvovati.

3. TOKENIZAM
Aktivnosti koje inicira, vodi i u kojima odlučuje odrasli. Deci se daje privid učešća u donošenju odluka, tako da se pitaju za minorne stvari i pohvaljuju za učešće (njihovo učešće se menja za poklon ili pohvalu).

4. OD STRANE ODRASLOG INICIRANO I VOĐENO, DECA INFORMISANA
Aktivnosti koje inicira i vodi odrasli, u kojima su deca informisana o cilju, imaju pravo da biraju da li žele da učestvuju (jasna im je njihova uloga, na koji način njihova uloga doprinosi cilju i na osnovu toga odlučuju da li žele ili ne da se u aktivnost uključe).

Preduslovi da bi ova, od strane odraslih inicirana i vođena aktivnost bila participatorna (iz perspektive deteta) su:

–  Da dete razume smisao i cilj projekta/aktivnosti
–  Da dete zna ko je doneo odluke vezane za njegovo uključivanje, kako i zašto su te odluke donešene
–  Da je uloga deteta smislena i doprinosi realizaciji aktivnosti
– Da se deca prijavljuju za učešće ukoliko žele, i uključuju tek kada je projekat predstavljen, pojašnjen deci i odabran od strane deteta

5. OD STRANE ODRASLOG INICIRANO, DECA INFORMISANA I KONSULTOVANA U PROCESU
Aktivnosti koje inicira i vodi odrasli, u kojima su deca informisana o cilju i konsultovana oko načina na koji će se do cilja doći, kao i o načinu njihovog učešća. Deci je jasno zašto je njihovo učešće važno i kako će njihove aktivnosti doprineti cilju. Deca razumeju ulogu i proces i njihovo se mišljenje uzima u obzir u svim fazama realizacije i pripreme projekta. Ovi nivoi participacije omogućuju da dete konstroliše ishod i podrazumevaju da odrasli vrenduje dete samo po sebi, i prepoznaje dodati, posebnu vrednost detetove perspektive i angažovanja.

6. OD STRANE ODRASLIH INICIRANO, DELJENO VOĐENJE I UPRAVLJANJE SA DECOM
Aktivnosti koje inicira odrasli, ali se odluke o toku i ciljevima, kao i učešću dece donose zajedno sa decom.

Sa decom se gradi saradnički/partnerski odnos koji omogućuje da dete izaziva perspektivu i mišljenje i odraslih i druge dece, kao i da upravlja i procesom i ishodom same aktivnosti. Istovremeno, ovaj nivo participacije podrazumeva da se detetu, u skladu sa uzrastom, dodeljuju različiti nivoi samostalnosti u odlučivanju, te da samostalnost odlučivanja i nivo participacije raste sa veštinama deteta.

7. OD DECE INICIRANO, ODRASLI UČESTVUJU U VOĐENJU AKTIVNOSTI
Aktivnosti koje iniciraju deca, ali se odrasli uključuje u vođenje aktivnosti – tok, način dolaska do cilja, odabir i definisanje uloga i koraka.

Odrasli ima ulogu animatora u ovoj aktivnosti, gde se pod animacijom podrazumeva veština „davanja života detetovom potencijalu“ – odnosno, suštinski – podsticaj, podršku učešću, pojačavanje, podupiranje i proširivanje prilika za učenje i učešće u kvalitetnoj relaciji sa odraslim.

8. OD DECE INICIRANO, OD STRANE DECE VOĐENO
Aktivnosti koje iniciraju deca, deca vode i upravljaju aktivnostima. Deca mogu odraslima da dodeljuju ulogu učesnika, tako da i odrasli mogu učestvovati, ali kao partneri – jednaki po pravima i mogućnostima odlučivanja u toku i o ciljevima aktivnosti.

Ovaj nivo participacije se, u vrtiću na primer, oslanja na slobodnu igru i slobodne istraživačke aktivnosti dece. Ova, idealna forma participacije, ima dve suštinske barijere – jedna se tiče uzrasta u kome je moguća (zbog razvojnih temelja veština potrebnih za kompleksne međuljudske relacije i samostalno upravljanje njima od strane deteta), a druga se tiče same veštine odraslih da razume i odgovori na detetovu inicijativu u ovoj formi.

Realnost je prihvatljiva, dokle god su aktivnosti u najvećem, participatorne, i dokle god, baveći se ličnom praksom, uspevamo da razumemo izazove za obezbeđivanje participacije dece.

Važno je i da, čak i kada mi kao odrasli iniciramo aktivnosti, razmišljamo o načinima na koje ćemo obezbediti participaciju dece.

Šta utiče na mogućnost participacije dece?

1. Vrednost i poimanje deteta – okruženja u kojima se dete doživljava kao nezavisno, kompetentno, radoznalo, spremno da učestvuje, uči i istražuje i učenjem menja sredinu i doprinosi njenom boljitku – omogućuje više participacije. Zato je pre svega važno podizati vrednost deteta samog po sebi. Ideje koju porodice, ali i šira zajednica može da ima – da je dete vlasništvo porodice ili neko nad kim „vlast“ imaju odrasli u njegovom okruženju, umanjuju mogućnost da dete ima i suštinski doživi bilo kakvu vrstu prava na učešće i promenu okolnosti sopstvenog života.

Pitajte se: ko je inicirao aktivnosti u toku dana? A zatim i ko je upravljao tokom aktivnosti, koja je bila vaša uloga kao odraslog? Ko je donosio odluke o ritmu dana, o izgledu sobe, o toku aktivnosti, o materijalima, o vremenu koje je bilo posvećeno različitim stvarima? Da li sva deca sa kojima radim imaju jednako pravo i priliku da iniciraju i odlučuju u aktivnostima?

Šta verujem o kompetentnosti SVAKOG deteta (bez obzira na uzrast, rasu, pol/rod, poreklo) da donosi odluke i upravlja aktivnostima u vrtiću uključujući i svoj proces saznavanja? Kako se to vidi u mom odnosu sa konkretnom decom (svakim ponaosob)? Beležite primere svojih reči ili ponašanja.

Šta o tome veruju porodice dece sa kojima radim? Kako sa njima razgovaram o tome? Kako razvijam kod njih kapacitete da uključuju dete u život porodice i donošenje odluka o rutinama i aktivnostima u porodici i sa porodicom (uključujući i aktivnosti koje su vezane za hobije i posebna interesovanja)?

2. Znanje o tome kako dete uči, okruženja koja imaju više razumevanja vezanog za značenje učenja iz perspektive deteta, procesa učenja i istraživanja, veze između učenja i razvoja, cilja učenja iz perspektive deteta (u smislu dosezanja kompetencija i dobrobiti), te funkcije detetovih prirodnih načina izražanjava (igra pre svega) za učenje – kreiraju više prilika za participaciju i razvijaju više načina da se čuje glas deteta

Šta o načinima na koje dete uči znam, a u šta verujem i kako se ponašam? Ponekad znamo više nego što radimo, a često nova znanja zapravo “ukalupljujemo” – menjamo ih i prilagođavamo, onome što nam je prijatnije, lagodnije, na šta smo naviknuti. Koliko su moji podsticaji – podsticaji, a koliko unapred dati vodiči za strukturu aktivnosti dece? Kako mogu da razvijem takvu veštinu posmatranja, praćenja i razumevanja perspektive svakog deteta da osiguram da svako dete ima mogućnost da inicira aktivnosti i odlučuje o njima?

Šta o učenju dece znaju i veruju porodice sa kojima radim? Kako kod njih razvijam (ako je potrebno) drugačiju perspektivu i podižem značaj praćenja inicijative deteta i nuđenja podsticaja umesto gotovih aktivnosti i unapred, od strane odraslih, kreiranih prilika za učenje?

3. Kvalitet odnosa sa detetom i oko deteta – u realnom životu, participacija predstavlja jednu od suštinskih karakteristika kvalitetne realcije sa detetom. U bilo kom okruženju deteta, kvalitet mreže odnosa koji obezbeđuje doživljaj sigurnosti, uvaženosti, podršku i proširivanje, detetovih ideja, kontinuitet i dostupnost, istovremeno osigurava i učešće deteta.

Na osnovu čega pratim kvalitet odnosa sa detetom – moj, i u mreži odnosa u kojima dete učestvuje? U kojoj meri SVAKO DETE (bez obzira na uzrast, pol/rod, poreklo, nacionalnu pripadnost, specifičnosti razvoja ili uslova života) ima u relaciji sa mnom doživljaj da je uvaženo – jer sam u svakom momentu svestan njegovih reči, ponašanja, inicijativa koje ima? Koje ima, koje ne?

Šta dalje…

Pozivamo vas da razmislite – koliko aktivnosti u vrtiću zapravo nisu participatorna?  Analizirajte kako je do njih došlo, gde leži naša lična odgovornost za to i kako možemo da, u buduće, izbegnemo ovakve oblike aktivnosti?

Ako pogledamo nivoe participacije odmah ćemo razmišljati na kom smo nivou, kako uglavnom sprovodimo našu praksu. Realnost je takva da se svi čas penjemo, čas spuštamo po merdevinama.

1. avgusta 2021.