Партиципација

Партиципаципирати (партиципаре лат.) значи делити нешто, учествовати, заједнички доносити одлуке, заједнички радити. Учешће деце се ослања на осигурано ПРАВО деце да се чује њихов глас и да се укључе у доношење одлука, било код куће, или у општем животу заједнице, у вртићу или у појединачним правним и административним питањима која их се тичу.

Партиципација је једна од основних вредности Конвенције о правима детета, па је тако постала и велики изазов за владе широм света: све нације, ма колико биле различите у квалитету друштвене бриге о деци, имају тенденцију да се баве учешћем деце веома ограничено. Ограничен је и напредак јер су деца укључена парцијално, кроз пројекте или једнократне консултативне догађаје.

Зашто се причало предходних недеља о партиципацији?

Савремена разумевања развоја, учења у раном детињству и детињства самог по себи, снажно заговарају учешће детета у квалитетним релацијама као кључ прилика за истраживање, сазнавање, развој диспозиција за целоживотно учење, али и за доживљај добробити и благостања. Најбољи интерес детета постао је императив бриге о деци у свим сферама.

Током ових пар недеља на форуму циљ је био да укажемо на значај који имамо ми професионалци-васпитачи и стручни сарадници у пракси – ка остваривању најбољег интереса детета, при том узимајући у обзир да осигурање најбољег интереса детета не може да постоји без партиципације деце.- могућности детета да именује и реализује своју потребу, жељу, став, осећање, одлуку, и, у складу са узрастом, учествује у управљању активностима које га се тичу.

На обукама које пролазимо смо свашта научили, нешто размотрили, усвојили, а неке ствари нам и данас нису јасне. На форуму смо се сложили да смо неке ствари и раније осећали да су важне у пракси, па смо их мењали, предавали смо деци вођство, то нас је храбрило за даље кораке у уважавању њихових потреба и жеља.

Склони смо да о партиципацији као појму и вредности размишљамо, промишљамо и закључујемо, али још увек не са јасним опредељењем да отворено анализирамо личну праксу и кроз такву анализу разумевамо шта је заправо изазов у обезбеђењу права на партиципацију чак и када га, на нивоу мишљења, снажно заговарамо.

Чак и када на нивоу размишљења или осећаја верујемо да је важно дати детету прилику да одлучује и даје своје мишљење и став о стварима које га се тичу (које ће при том бити узето у обзир), није увек једноставно овакво уврење спровести у дело.

Зато је важно да се питамо – да ли заиста за свако дете без обзира на узраст осигуравам прилику да одулучује о свим стварима које га се у вртићу тичу (а да не помињемо рад са породицом и заговарање тог истог права и у породицама)? Ако да – како то радим? Ако не – којој деци измиче ово право, или у којим ситуацијама, зашто, и каква ми је помоћ потребна да могу боље да делам у овом аспекту мог заједничког живота са децом у вртићу?

Шта значи партиципаторна активност?

Важно је да будемо свесни да нису све активности у којима учествују деца – партиципаторне. Зато ћемо на овом месту више пажње посветити ономе што јесте партиципација. Нивои партиципације подразумевају разлике у разумевању:

– Тога ко покреће активности
– Каква је суштинска улога детета, процес укључивања и начин учешћа детета

У односу на ова два критеријума, постоје различити нивои партиципације деце – почев од оних које су инициране и вођене од стране одраслих без икаквог учешћа детета у доношењу одлука (укључујући и права детета да одлучи да ли жели да учествује у активности), па до активности иницираних и вођених од стране деце (приказано на слици доле).

У литератури која се тиче права деце, ови нивои партиципације су представљени мердевинама које нас подсећају на то да је пут до активности које иницирају и којима управљају деца (у којима деле одлуке са одраслима, али као партнери), пут “на горе”, ка квалитетнијим условима за живот и одрастање. На мердевинама су представљени као најнижи они облици активности који заправо нису партиципаторни.

1. МАНИПУЛАЦИЈА
Активности које иницира, које води и у којима одлучује одрасли. Деца у њима раде оно што им је речено, или како су саветовани, без разумевања сврхе, циља целокупне активности или своје улоге.

2. ДЕКОРАЦИЈА
Активности које иницира, које води и у којима одлучује одрасли. Деца разумеју циљ и сврху активности, али немају могућност да одлучују- утичу на циљ, начин на који ће се до њега доћи, као и начин на који ће она учествовати.

3. ТОКЕНИЗАМ
Активности које иницира, води и у којима одлучује одрасли. Деци се даје привид учешћа у доношењу одлука, тако да се питају за минорне ствари и похваљују за учешће (њихово учешће се мења за поклон или похвалу).

4. ОД СТРАНЕ ОДРАСЛОГ ИНИЦИРАНО И ВОЂЕНО, ДЕЦА ИНФОРМИСАНА
Активности које иницира и води одрасли, у којима су деца информисана о циљу, имају право да бирају да ли желе да учествују (јасна им је њихова улога, на који начин њихова улога доприноси циљу и на основу тога одлучују да ли желе или не да се у активност укључе).

Предуслови да би ова, од стране одраслих иницирана и вођена активност била партиципаторна (из перспективе детета) су:

–  Да дете разуме смисао и циљ пројекта/активности
–  Да дете зна ко је донео одлуке везане за његово укључивање, како и зашто су те одлуке донешене
–  Да је улога детета смислена и доприноси реализацији активности
– Да се деца пријављују за учешће уколико желе, и укључују тек када је пројекат представљен, појашњен деци и одабран од стране детета

5. ОД СТРАНЕ ОДРАСЛОГ ИНИЦИРАНО, ДЕЦА ИНФОРМИСАНА И КОНСУЛТОВАНА У ПРОЦЕСУ
Активности које иницира и води одрасли, у којима су деца информисана о циљу и консултована око начина на који ће се до циља доћи, као и о начину њиховог учешћа. Деци је јасно зашто је њихово учешће важно и како ће њихове активности допринети циљу. Деца разумеју улогу и процес и њихово се мишљење узима у обзир у свим фазама реализације и припреме пројекта. Ови нивои партиципације омогућују да дете констролише исход и подразумевају да одрасли врендује дете само по себи, и препознаје додати, посебну вредност дететове перспективе и ангажовања.

6. ОД СТРАНЕ ОДРАСЛИХ ИНИЦИРАНО, ДЕЉЕНО ВОЂЕЊЕ И УПРАВЉАЊЕ СА ДЕЦОМ
Активности које иницира одрасли, али се одлуке о току и циљевима, као и учешћу деце доносе заједно са децом.

Са децом се гради сараднички/партнерски однос који омогућује да дете изазива перспективу и мишљење и одраслих и друге деце, као и да управља и процесом и исходом саме активности. Истовремено, овај ниво партиципације подразумева да се детету, у складу са узрастом, додељују различити нивои самосталности у одлучивању, те да самосталност одлучивања и ниво партиципације расте са вештинама детета.

7. ОД ДЕЦЕ ИНИЦИРАНО, ОДРАСЛИ УЧЕСТВУЈУ У ВОЂЕЊУ АКТИВНОСТИ
Активности које иницирају деца, али се одрасли укључује у вођење активности – ток, начин доласка до циља, одабир и дефинисање улога и корака.

Одрасли има улогу аниматора у овој активности, где се под анимацијом подразумева вештина „давања живота дететовом потенцијалу“ – односно, суштински – подстицај, подршку учешћу, појачавање, подупирање и проширивање прилика за учење и учешће у квалитетној релацији са одраслим.

8. ОД ДЕЦЕ ИНИЦИРАНО, ОД СТРАНЕ ДЕЦЕ ВОЂЕНО
Активности које иницирају деца, деца воде и управљају активностима. Деца могу одраслима да додељују улогу учесника, тако да и одрасли могу учествовати, али као партнери – једнаки по правима и могућностима одлучивања у току и о циљевима активности.

Овај ниво партиципације се, у вртићу на пример, ослања на слободну игру и слободне истраживачке активности деце. Ова, идеална форма партиципације, има две суштинске баријере – једна се тиче узраста у коме је могућа (због развојних темеља вештина потребних за комплексне међуљудске релације и самостално управљање њима од стране детета), а друга се тиче саме вештине одраслих да разуме и одговори на дететову иницијативу у овој форми.

Реалност је прихватљива, докле год су активности у највећем, партиципаторне, и докле год, бавећи се личном праксом, успевамо да разумемо изазове за обезбеђивање партиципације деце.

Важно је и да, чак и када ми као одрасли иницирамо активности, размишљамо о начинима на које ћемо обезбедити партиципацију деце.

Шта утиче на могућност партиципације деце?

1. Вредност и поимање детета – окружења у којима се дете доживљава као независно, компетентно, радознало, спремно да учествује, учи и истражује и учењем мења средину и доприноси њеном бољитку – омогућује више партиципације. Зато је пре свега важно подизати вредност детета самог по себи. Идеје коју породице, али и шира заједница може да има – да је дете власништво породице или неко над ким „власт“ имају одрасли у његовом окружењу, умањују могућност да дете има и суштински доживи било какву врсту права на учешће и промену околности сопственог живота.

Питајте се: ко је иницирао активности у току дана? А затим и ко је управљао током активности, која је била ваша улога као одраслог? Ко је доносио одлуке о ритму дана, о изгледу собе, о току активности, о материјалима, о времену које је било посвећено различитим стварима? Да ли сва деца са којима радим имају једнако право и прилику да иницирају и одлучују у активностима?

Шта верујем о компетентности СВАКОГ детета (без обзира на узраст, расу, пол/род, порекло) да доноси одлуке и управља активностима у вртићу укључујући и свој процес сазнавања? Како се то види у мом односу са конкретном децом (сваким понаособ)? Бележите примере својих речи или понашања.

Шта о томе верују породице деце са којима радим? Како са њима разговарам о томе? Како развијам код њих капацитете да укључују дете у живот породице и доношење одлука о рутинама и активностима у породици и са породицом (укључујући и активности које су везане за хобије и посебна интересовања)?

2. Знање о томе како дете учи, окружења која имају више разумевања везаног за значење учења из перспективе детета, процеса учења и истраживања, везе између учења и развоја, циља учења из перспективе детета (у смислу досезања компетенција и добробити), те функције дететових природних начина изражањава (игра пре свега) за учење – креирају више прилика за партиципацију и развијају више начина да се чује глас детета

Шта о начинима на које дете учи знам, а у шта верујем и како се понашам? Понекад знамо више него што радимо, а често нова знања заправо “укалупљујемо” – мењамо их и прилагођавамо, ономе што нам је пријатније, лагодније, на шта смо навикнути. Колико су моји подстицаји – подстицаји, а колико унапред дати водичи за структуру активности деце? Како могу да развијем такву вештину посматрања, праћења и разумевања перспективе сваког детета да осигурам да свако дете има могућност да иницира активности и одлучује о њима?

Шта о учењу деце знају и верују породице са којима радим? Како код њих развијам (ако је потребно) другачију перспективу и подижем значај праћења иницијативе детета и нуђења подстицаја уместо готових активности и унапред, од стране одраслих, креираних прилика за учење?

3. Квалитет односа са дететом и око детета – у реалном животу, партиципација представља једну од суштинских карактеристика квалитетне реалције са дететом. У било ком окружењу детета, квалитет мреже односа који обезбеђује доживљај сигурности, уважености, подршку и проширивање, дететових идеја, континуитет и доступност, истовремено осигурава и учешће детета.

На основу чега пратим квалитет односа са дететом – мој, и у мрежи односа у којима дете учествује? У којој мери СВАКО ДЕТЕ (без обзира на узраст, пол/род, порекло, националну припадност, специфичности развоја или услова живота) има у релацији са мном доживљај да је уважено – јер сам у сваком моменту свестан његових речи, понашања, иницијатива које има? Које има, које не?

Шта даље…

Позивамо вас да размислите – колико активности у вртићу заправо нису партиципаторна?  Анализирајте како је до њих дошло, где лежи наша лична одговорност за то и како можемо да, у будуће, избегнемо овакве облике активности?

Ако погледамо нивое партиципације одмах ћемо размишљати на ком смо нивоу, како углавном спроводимо нашу праксу. Реалност је таква да се сви час пењемо, час спуштамо по мердевинама.

Повезани чланци

Асиметричност моћи одраслог и детета

Транзиција – од старог до новог васпитача