„Период пре сада“
„Период пре сада“ (2010.год.) је време када су аутори овог стручног чланка структурирали мастер-радове из области предшколске педагогије, на новосадском Универзитету (Асоцијација центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања). Теме радова биле су „Процењивање квалитета рада и кооперације педагошке организације (вртића) из угла корисника услуга“ (Г. Косовац) и „Професионалне компетенције васпитача у предшколској установи“ (С.Крајновић). Иако је истраживање на наведене теме реализовано пре деценију, кроз хоризонталну евалуацију, током ове радне године, дошле смо до стручног изазова: упоредити (тада) добијене резултате истраживања са могућностима које нуде нове Основе. Наведено нам је представљало стручни изазов, имајући у виду да последњу деценију одликује (и чини изузетно специфичном) низ социјалних, породичних, образовних, системских и вансистемских елемената. Наведено је, наравно, узроковало и потребу за променама које су динамичне, вишесмерне, вишеслојне и нимало „козметичке“.
Шта је било, и шта је ново?!?
Истражујући у оквиру теме „“Процењивање квалитета рада и кооперације педагошке организације (вртића) из угла корисника услуга (родитеља), Г. Косовац је у свом мастер-раду констатовала следеће:
Полазећи од мултифункционалне природе предшколских установа, која омогућава да се један “део социјалне бриге о деци, као и помоћи и подршке… породицама са предшколском децом, остварује кроз различите видове основних, додатних и специјализованих програма“ (Клеменовић Ј. 2009), сарадњом породице и предшколске установе, настоји се обезбедити задовољавајућа социјално-здравствена брига и усклађени васпитно-образовни утицаји на развој и учење деце, као и унапређивање компетенције родитеља. Сарадња предшколске установе са породицом саставни је део свих програмских докумената усвојених током друге половине 20. века код нас.
Дуго времена, релација вртић-породица структурирана је по угледу на сарадњу породице са школом… И тада, видове комуникације карактерисала је прецизно дефинисана сарадња, реализована у одређеним временским секвенцама на годишњем нивоу, и на устаљене начине (родитељски састанци, индивидуални разговори… тематске приредбе…).
Међутим, оријентација ка хуманистичко-развојној перспективи у процесу развоја и учења деце предшколског узраста осамдесетих година прошлог века, условила је истицање значаја породице у подстицању дечјег развоја. Двосмерна размена информација између породице и предшколске установе постали су незаобилазни сегмент сарадње (“отворена врата“ за родитеље, боравак у васпитној групи као посматрач или активни учесник…).
Као последица утицаја развојно-конструктивистичких и социоконструктивистичких теоријских основа у разумевању развоја детета и учења током деведесетих година прошлог века, јача потреба за другачијим позиционирањем улоге одраслог уопште у односу на проактивну улогу детета. Истицањем поставке да је дете активно биће које учи и развија се кроз интеракцију са социјалним и физичким окружењем од првих дана свог живота, постало је јасно да све особе и контексти са којима се оно сусреће могу деловати подржавајуће или ометајуће на његов развој, те да је значајно познавати их и усклађивати.“ (Клеменовић Ј. 2009).
Резултати добијени у истраживању које је Г. Косовац, 2010. год. реализовала (узорак 211 корисника услуга-родитеља деце – узраст од 3-6,5 година – уписаних у Предшколску установу “Радосно детињство“ Нови Сад) показују да корисници услуга-родитељи позитивно процењују квалитет рада и кооперацију у вртићу… Родитељи, такође, процењују, да би њихова улога у „животу и раду вртића“ требало да буде активнија и садржајнија. Истакли су, такође, да они, као родитељи и породица, представљају значајан ресурс самом вртићу по аспекту сарадње-партнерства, размене информација, укључивања у рад у васпитној групи…
И, ето иновирања и богаћења сарадње са породицом у „Годинама узлета“!
Из дела „Како изгледа програм заснован на партнерству са породицом“(„Основе програма“,2018:37) наводимо основне постулате. Када их компарирамо са резултатима истраживања, уочљиво је да је директно употпуњен модел-начин и садржај који прати потребе и интересовања породице и свеобухватно је подржава у њеној најзначајнијој функцији – бризи о детету. Програм истиче: „вртић је место које емитује добродошлицу породици и уважавање породице…“; „породица је упозната са концепцијом програма…“; „постоји програм сарадње са породицом који је развијен кроз дијалог са родитељима…“; „родитељи су питани шта је за њих важно и шта би волели у доносу на своју децу и себе…“; „деца су питана на који начин би желела да су родитељи укључени и да учествују…“; „постоје могућности да се родитељи виде са васпитачем и разговарају о свом детету у различито време дана и у различитим данима у недељи“; „родитељи се подстичу на укључивање других чланова породице и пријатеља тако што их могу довести и укључити у активности у вртићу“; „програм уважава различитости породица и пружа различите начине укључивања и прилагођавања потребама и могућностима родитеља; „васпитачу су познате специфичне тешкоће и препреке за укључивање појединих породица и развија стратегију за њихово превазилажење.“
Од имплементације Основа, уверили смо се у креативност запослених у васпитно-образовном раду, родитеља и деце, у осмишљавању и реализацији нових, другачијих, садржајнијих и, можемо рећи, сврсисходнијих облика сарадње вртића и породице.
Тема мастер-рада С.Крајновић била је „Професионалне компетенције васпитача у предшколској установи“. Тада, дакле 2010. год. констатовано је, у анализи емпиријског дела, следеће:
Радно подручје предшколске установе – брига о деци, актуелно је и стално поље унапређења рада запослених.
По теоријском тумачењу ове проблематике, а, нарочито, искуствено посматрајући појам професионалне компетенције, одговарајућа је она теорија која професионалну компетенцију дефинише као скуп знања, вештина и умећа, укомпонованих у целину, што, надаље, даје могућност да се адекватно, ситуационо, а у оквирима професионалног, реагује у бризи о деци.
Брига о деци је, дакле, доминантан аспект функције и рада предшколских установа. Родитељи, више сати током дана, поверавају своју децу запосленима у вртићу; по томе, јасно је да је елементарно родитељско поверење у функционисање ове институције управо условљено квалитетом и начином на који је организована. У том смислу, родитељи очекују квалитетне услове за безбедан боравак деце, спровођење прописаних мера бриге о деци, континуирану и квалитетну сарадњу, размену искустава и поштовање прописаних процедура у бризи о деци. Наведено је, наравно, и законска, и стручна (слободно можемо рећи и лична) одговорност запослених у васпитно-образовном раду.
Оно што је упечатљиво (професионално, концепцијски, па и у смислу нове визуре места и улоге запослених у васпитно-образовном раду) је следеће: широко су, али и прецизно, дефинисане и (нове, другачије) професионалне компетенције васпитача: професионална улога васпитача реализује се кроз четири подручја: подручје непосредног рада са децом, подручје развијања програма, подручје професионалног развоја, подручје професионалног јавног деловања.
И, посебно се истиче: „Васпитач је стално суочен са новим питањима и изазовима које треба да решава у складу са уверењима, знањима и умењима, кроз рефлексивно преиспитивање теорије и праксе у односу на дати контекст. Из тога следи сва сложеност и особеност професије васпитача и пресудна важност њене улоге“ (Основе програма,2018: 38-39).
Од значајне стручне помоћи, као оријентација у професионалном оснаживању и проширивању компетенције, може бити следећи навод:
„Када унапред одређена ситуација потакне унапред одређен одговор, тада кажемо да је одлука програмирана… Непрограмиране су одлуке оне које човек мора доносити… свесним напором… Непрограмиране одлуке захтевају креативност и спремност на ризик… Многи су… направили грешку реагујући програмираним начином на измењену ситуацију у којој је требао нови приступ.“ (Адижес,1979:141).
Компетенција је претварање знања у праксу. Професионално комптетентан васпитач у предшколској установи брине о деци са професионалним идентитетом стручњака оспособљеног за рад са децом предшколског узраста. Међутим, компетентним га чини пре свега рад на себи, стицање нових знања и вештина које интегрише у постојеће и примењује га у непосредном раду са децом.
Запослени у васпитно-образовном раду у нашој Установи исказали су спремност и капацитет да ревидирају раније професионалне ставове, стилове рада, типове комуникације; иновирају и обогате свој приступ у схватању улоге и важности одраслих у одрастању детета. Показали су ресурсе (професионалне и личне) да се стручно усавршавају, размењују искуства, сарађују са родитељима, локалном заједницом… Нарочито,а пре свега и у свему, улажу и стручне и личне напоре да још више и пажљивије ослушкују децу.
Аутори овог стручног чланка су, као што је наведено, кроз хоризонталну евалуацију повезали претходно знање, искуство, професионалне дилеме са тумачењем и применом садржаја Основа програма предшколског васпитача и образовања. Кроз „ретроспективу“ и кроз компарацију са дилемама и просторима за даље деловање за добробит детета, констатовали су да се Основама заиста, како је и наведено у појашњењу Концепције, афирмише „вера у капацитете деце…“ „професија васпитача као јединствена професија у односу на све друге…“, „јединствена професионална улога стручних сарадника“ и „повезивање са локалном заједницом и породицом“.
„У кинеском језику „проблем“ и „могућност“ су једна реч. И мислим да су Кинези у праву- свака могућност ствара нови проблем и сваки проблем може прерасти у могућност. А свака промена у себи садржи и једно и друго. Зато ће бити проблема док год буде промена.“ (И. Адижес).
После овог „погледа у ретровизор“, кренимо у промене!
Сретан нам узлет!
