„Period pre sada“
„Period pre sada“ (2010.god.) je vreme kada su autori ovog stručnog članka strukturirali master-radove iz oblasti predškolske pedagogije, na novosadskom Univerzitetu (Asocijacija centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja). Teme radova bile su „Procenjivanje kvaliteta rada i kooperacije pedagoške organizacije (vrtića) iz ugla korisnika usluga“ (G. Kosovac) i „Profesionalne kompetencije vaspitača u predškolskoj ustanovi“ (S.Krajnović). Iako je istraživanje na navedene teme realizovano pre deceniju, kroz horizontalnu evaluaciju, tokom ove radne godine, došle smo do stručnog izazova: uporediti (tada) dobijene rezultate istraživanja sa mogućnostima koje nude nove Osnove. Navedeno nam je predstavljalo stručni izazov, imajući u vidu da poslednju deceniju odlikuje (i čini izuzetno specifičnom) niz socijalnih, porodičnih, obrazovnih, sistemskih i vansistemskih elemenata. Navedeno je, naravno, uzrokovalo i potrebu za promenama koje su dinamične, višesmerne, višeslojne i nimalo „kozmetičke“.
Šta je bilo, i šta je novo?!?
Istražujući u okviru teme „“Procenjivanje kvaliteta rada i kooperacije pedagoške organizacije (vrtića) iz ugla korisnika usluga (roditelja), G. Kosovac je u svom master-radu konstatovala sledeće:
Polazeći od multifunkcionalne prirode predškolskih ustanova, koja omogućava da se jedan “deo socijalne brige o deci, kao i pomoći i podrške… porodicama sa predškolskom decom, ostvaruje kroz različite vidove osnovnih, dodatnih i specijalizovanih programa“ (Klemenović J. 2009), saradnjom porodice i predškolske ustanove, nastoji se obezbediti zadovoljavajuća socijalno-zdravstvena briga i usklađeni vaspitno-obrazovni uticaji na razvoj i učenje dece, kao i unapređivanje kompetencije roditelja. Saradnja predškolske ustanove sa porodicom sastavni je deo svih programskih dokumenata usvojenih tokom druge polovine 20. veka kod nas.
Dugo vremena, relacija vrtić-porodica strukturirana je po ugledu na saradnju porodice sa školom… I tada, vidove komunikacije karakterisala je precizno definisana saradnja, realizovana u određenim vremenskim sekvencama na godišnjem nivou, i na ustaljene načine (roditeljski sastanci, individualni razgovori… tematske priredbe…).
Međutim, orijentacija ka humanističko-razvojnoj perspektivi u procesu razvoja i učenja dece predškolskog uzrasta osamdesetih godina prošlog veka, uslovila je isticanje značaja porodice u podsticanju dečjeg razvoja. Dvosmerna razmena informacija između porodice i predškolske ustanove postali su nezaobilazni segment saradnje (“otvorena vrata“ za roditelje, boravak u vaspitnoj grupi kao posmatrač ili aktivni učesnik…).
Kao posledica uticaja razvojno-konstruktivističkih i sociokonstruktivističkih teorijskih osnova u razumevanju razvoja deteta i učenja tokom devedesetih godina prošlog veka, jača potreba za drugačijim pozicioniranjem uloge odraslog uopšte u odnosu na proaktivnu ulogu deteta. Isticanjem postavke da je dete aktivno biće koje uči i razvija se kroz interakciju sa socijalnim i fizičkim okruženjem od prvih dana svog života, postalo je jasno da sve osobe i konteksti sa kojima se ono susreće mogu delovati podržavajuće ili ometajuće na njegov razvoj, te da je značajno poznavati ih i usklađivati.“ (Klemenović J. 2009).
Rezultati dobijeni u istraživanju koje je G. Kosovac, 2010. god. realizovala (uzorak 211 korisnika usluga-roditelja dece – uzrast od 3-6,5 godina – upisanih u Predškolsku ustanovu “Radosno detinjstvo“ Novi Sad) pokazuju da korisnici usluga-roditelji pozitivno procenjuju kvalitet rada i kooperaciju u vrtiću… Roditelji, takođe, procenjuju, da bi njihova uloga u „životu i radu vrtića“ trebalo da bude aktivnija i sadržajnija. Istakli su, takođe, da oni, kao roditelji i porodica, predstavljaju značajan resurs samom vrtiću po aspektu saradnje-partnerstva, razmene informacija, uključivanja u rad u vaspitnoj grupi…
I, eto inoviranja i bogaćenja saradnje sa porodicom u „Godinama uzleta“!
Iz dela „Kako izgleda program zasnovan na partnerstvu sa porodicom“(„Osnove programa“,2018:37) navodimo osnovne postulate. Kada ih kompariramo sa rezultatima istraživanja, uočljivo je da je direktno upotpunjen model-način i sadržaj koji prati potrebe i interesovanja porodice i sveobuhvatno je podržava u njenoj najznačajnijoj funkciji – brizi o detetu. Program ističe: „vrtić je mesto koje emituje dobrodošlicu porodici i uvažavanje porodice…“; „porodica je upoznata sa koncepcijom programa…“; „postoji program saradnje sa porodicom koji je razvijen kroz dijalog sa roditeljima…“; „roditelji su pitani šta je za njih važno i šta bi voleli u donosu na svoju decu i sebe…“; „deca su pitana na koji način bi želela da su roditelji uključeni i da učestvuju…“; „postoje mogućnosti da se roditelji vide sa vaspitačem i razgovaraju o svom detetu u različito vreme dana i u različitim danima u nedelji“; „roditelji se podstiču na uključivanje drugih članova porodice i prijatelja tako što ih mogu dovesti i uključiti u aktivnosti u vrtiću“; „program uvažava različitosti porodica i pruža različite načine uključivanja i prilagođavanja potrebama i mogućnostima roditelja; „vaspitaču su poznate specifične teškoće i prepreke za uključivanje pojedinih porodica i razvija strategiju za njihovo prevazilaženje.“
Od implementacije Osnova, uverili smo se u kreativnost zaposlenih u vaspitno-obrazovnom radu, roditelja i dece, u osmišljavanju i realizaciji novih, drugačijih, sadržajnijih i, možemo reći, svrsishodnijih oblika saradnje vrtića i porodice.
Tema master-rada S.Krajnović bila je „Profesionalne kompetencije vaspitača u predškolskoj ustanovi“. Tada, dakle 2010. god. konstatovano je, u analizi empirijskog dela, sledeće:
Radno područje predškolske ustanove – briga o deci, aktuelno je i stalno polje unapređenja rada zaposlenih.
Po teorijskom tumačenju ove problematike, a, naročito, iskustveno posmatrajući pojam profesionalne kompetencije, odgovarajuća je ona teorija koja profesionalnu kompetenciju definiše kao skup znanja, veština i umeća, ukomponovanih u celinu, što, nadalje, daje mogućnost da se adekvatno, situaciono, a u okvirima profesionalnog, reaguje u brizi o deci.
Briga o deci je, dakle, dominantan aspekt funkcije i rada predškolskih ustanova. Roditelji, više sati tokom dana, poveravaju svoju decu zaposlenima u vrtiću; po tome, jasno je da je elementarno roditeljsko poverenje u funkcionisanje ove institucije upravo uslovljeno kvalitetom i načinom na koji je organizovana. U tom smislu, roditelji očekuju kvalitetne uslove za bezbedan boravak dece, sprovođenje propisanih mera brige o deci, kontinuiranu i kvalitetnu saradnju, razmenu iskustava i poštovanje propisanih procedura u brizi o deci. Navedeno je, naravno, i zakonska, i stručna (slobodno možemo reći i lična) odgovornost zaposlenih u vaspitno-obrazovnom radu.
Ono što je upečatljivo (profesionalno, koncepcijski, pa i u smislu nove vizure mesta i uloge zaposlenih u vaspitno-obrazovnom radu) je sledeće: široko su, ali i precizno, definisane i (nove, drugačije) profesionalne kompetencije vaspitača: profesionalna uloga vaspitača realizuje se kroz četiri područja: područje neposrednog rada sa decom, područje razvijanja programa, područje profesionalnog razvoja, područje profesionalnog javnog delovanja.
I, posebno se ističe: „Vaspitač je stalno suočen sa novim pitanjima i izazovima koje treba da rešava u skladu sa uverenjima, znanjima i umenjima, kroz refleksivno preispitivanje teorije i prakse u odnosu na dati kontekst. Iz toga sledi sva složenost i osobenost profesije vaspitača i presudna važnost njene uloge“ (Osnove programa,2018: 38-39).
Od značajne stručne pomoći, kao orijentacija u profesionalnom osnaživanju i proširivanju kompetencije, može biti sledeći navod:
„Kada unapred određena situacija potakne unapred određen odgovor, tada kažemo da je odluka programirana… Neprogramirane su odluke one koje čovek mora donositi… svesnim naporom… Neprogramirane odluke zahtevaju kreativnost i spremnost na rizik… Mnogi su… napravili grešku reagujući programiranim načinom na izmenjenu situaciju u kojoj je trebao novi pristup.“ (Adižes,1979:141).
Kompetencija je pretvaranje znanja u praksu. Profesionalno komptetentan vaspitač u predškolskoj ustanovi brine o deci sa profesionalnim identitetom stručnjaka osposobljenog za rad sa decom predškolskog uzrasta. Međutim, kompetentnim ga čini pre svega rad na sebi, sticanje novih znanja i veština koje integriše u postojeće i primenjuje ga u neposrednom radu sa decom.
Zaposleni u vaspitno-obrazovnom radu u našoj Ustanovi iskazali su spremnost i kapacitet da revidiraju ranije profesionalne stavove, stilove rada, tipove komunikacije; inoviraju i obogate svoj pristup u shvatanju uloge i važnosti odraslih u odrastanju deteta. Pokazali su resurse (profesionalne i lične) da se stručno usavršavaju, razmenjuju iskustva, sarađuju sa roditeljima, lokalnom zajednicom… Naročito,a pre svega i u svemu, ulažu i stručne i lične napore da još više i pažljivije osluškuju decu.
Autori ovog stručnog članka su, kao što je navedeno, kroz horizontalnu evaluaciju povezali prethodno znanje, iskustvo, profesionalne dileme sa tumačenjem i primenom sadržaja Osnova programa predškolskog vaspitača i obrazovanja. Kroz „retrospektivu“ i kroz komparaciju sa dilemama i prostorima za dalje delovanje za dobrobit deteta, konstatovali su da se Osnovama zaista, kako je i navedeno u pojašnjenju Koncepcije, afirmiše „vera u kapacitete dece…“ „profesija vaspitača kao jedinstvena profesija u odnosu na sve druge…“, „jedinstvena profesionalna uloga stručnih saradnika“ i „povezivanje sa lokalnom zajednicom i porodicom“.
„U kineskom jeziku „problem“ i „mogućnost“ su jedna reč. I mislim da su Kinezi u pravu- svaka mogućnost stvara novi problem i svaki problem može prerasti u mogućnost. A svaka promena u sebi sadrži i jedno i drugo. Zato će biti problema dok god bude promena.“ (I. Adižes).
Posle ovog „pogleda u retrovizor“, krenimo u promene!
Sretan nam uzlet!
