Razlika između tematskog i projektnog pristupa u planiranju i realizaciji vaspitno obrazovnog rada

Piše: mr Simonida Plisnić

stručni saradnik pedagog

Promenjena praksa i način izgrađivanja odnosa na relaciji odrasle osobe i deteta je uslovljena vremenom u kom dete odrasta. Postoji brza dostupnost informacija kod dece ranog uzrasta kroz korišćenje savremene tehnologije. Pedagoško psihološki pristup detetu se menja kroz promenu okolnosti u kojima današnja deca odrastaju, te se stoga javlja i potreba za promenom vaspitne prakse. Instant informacije kao gotovi sadržaji obezbeđuju zadovoljavanje potreba da se dobije informacija koja nema svoju upotrebnu vrednost i ostaje na nivou informacije. Detetu su potrebni stimulusi kojima će se podstaknuti radoznalost i kreativno delanje. Kroz projekte detetu se daju algoritmi u vidu sitnih istraživačkih koraka kojima se dete samostalno kreće na osnovu otkrivanja informacija o sadržajima koji ga interesuju i kroz koje prolazi vođen od strane vaspitača i grupe vršnjaka te se proces učenja odvija spontano i ono što nije novina je da je princip očiglednosti neophodan na ranom uzrastu, a svakako poželjan na svim uzrastima.

Ako samo slušamo o nekim sadržajima koji nas interesuju mi koristimo samo čulo sluha, a ako slušamo i gledamo mi otkrivamo svet kroz dva čula, a ako i dodirnemo te iste nama interesantne sadržaje u upotrebi su tri čula… što više čula upotrebimo to će naš doživljaj u vezi sa tim sadržajima biti intenzivniji jer će nas emocinalno aktivirati pa je i trajnost tih novih informacija duža, a upotrebna vrednost sadržaja kroz koje se prošlo da bi se do informacije došlo veća.

U praksi smo se susretali sa raznim modelima u radu sa decom. Svi su imali za cilj da deca dođu do nekih spoznaja o svetu koji ih okružuje. I oduvek se smatralo da je motivacija dece najvažniji put za slušanje pa onda i usvajanje novih sadržaja. I sledeći taj put u pedagoškoj praksi o značaju motivacije projektno planiranje je u odnosu na ostale modele dalo primat motivaciji koja je podignuta na nivo vrhovnog principa pri izboru sadržaja kojima će se deca baviti.

Šta to u praksi znači?

Da bi deca bila motivisana za delanje i slušanje u vezi sa nekim sadržajima moraju biti zainteresovani, a interesovanje se uvek gradi na nekom iskustvu i znanju. Uprošćeno rečeno, slušanje kineskog jezika za odraslu osobu može biti interesantno nekoliko minuta, ali pošto nema pređašnjeg znanja i iskustva sa tim jezikom interesovanje se brzo gubi jer ne postoji osnova u nadograđivanju tog znanja. Ukoliko slušamo nama neki blizak jezik u kojem ima sličnih reči kao i u našem jeziku i želimo da otkrijemo koje su to reči i odakle sličnost sa tim rečima u oba jezika naše interesovanje se pojačava jer smo mentalno aktivni u procesu usvajanja novih saznanja. Naša nova saznanja se spontano umrežavaju u postojeću mentalnu strukturu koja se temelji na dotadašnjem iskustvu. I ukoliko se taj put u otkrivanju sličnih reči izvede kroz neku igroliku aktivnost motivacija dobija svoju održivost, a znanje svoju trajnost. Tako je isto i sa decom.

Razliku između primene usmerenih aktivnosti i projektnog planiranja je lako uočiti. Dok veći problem predstavlja uviđanje razlike između tematskog i projektnog pristupa kao i sličnosti. Postavlja se pitanje gde je ta granica i kako izbeći realizaciju vaspitno obrazovnog rada a da se ne ode u tematskog planiranje. Ovim putem ukazaćemo na nekoliko ključnih tačaka koje pokazuju distinkciju između tradicionalnog tematskog planiranja vaspitno obrazovnog rada i savremenog projektnog planiranja prema definisanim temama.

Moje iskustvo u radu sa vaspitačima je da su vaspitači koji su zasnivali svoj rad da održe disciplinu i samokontrolu  u grupi teže prihvatali projekatni pristup i tokom predviđanja sadržaja koji bi  deci bili interesanti su više održavali kontrolu i primenjivali tematski pristup. Fleksibilniji pristup temama im je stvarao sliku da veruju da se angažuju u radu na projektu. Ali, postoje jasne razlike između ova dva pristupa.

Kruta granica je uprošćavanje da je tematsko planiranje „vođeno od strane vaspitača“, a da je projektno „vođeno od strane dece“. U stvarnosti je složeniji od toga. U tradicionalnom pristupu vaspitno obrazovnim temama vaspitač predviđa teme i predodređuje sve korake u skladu sa svojim očekivanjima, a ne prepoznavanjem i zadovoljavanjem očekivanja dece. Teme u tematskom pristupu su pretpostavke vaspitača u vezi sa interesovanjem dece koje su prilagođene uzrastu. U toj koncepciji planiranja vaspitač može da isplanira i čitav mesec unapred. Zbog toga je tema dosta strukturiran pristup koji definiše određene sadržaje kojima će se deca baviti. I vrlo je verovatno da će kod dece postojati interesovanje, ali tim pravcem se guši prirođena želja da se sadržaji usvoje na sebi svojstven način i učenje postaje namensko, a ne spontano i funkcionalno kroz proces ispitivanja i preispitivanja.

U projektnom pristupu postavljenoj temi je nemoguće predvideti pravac grananja. Taj pravac određuju deca kroz postavljanje pitanja za određene sadržaje.

U novije vreme, trend izgleda da postavljanjem teme za koju su deca pokazala interesovanje bude praćeno predviđenim sadržajima za koje većina dece pokazuje interes. Ali to ne znači da je vaš pristup zasnovan na pristupu projektu. Projekat jeste zasnovan na interesovanjima dece ali onih sadržaja koji su značajni i vredni pažnje za svako dete. Uloga koju vaspitač ima u planiranju je da podstiče istraživanje kroz namerno usmeravanje dece na značaj upravo tog segmenta koji se odnose na predviđanje istraživačkih koraka a ne sadržaja. Dakle vaspitač obezbeđuje uslove za otkrivanje sadržaja, a dete bira sadržaje koje želi da spozna. Tom uzajamnom dinamikom odnosa se razvija partnerski odnos kojim je omogućeno razvijanje projekta, a ne tematskog planiranja.

Projektni pristup, s druge strane, obično uključuje malu grupu dece koja pokazuju interesovanje za neki sadržaj. Naravno da je cilj da se cela grupa uključi u projekat, ali je verovatnije da se vrti oko jedne male grupe  koja omogućava da se i ostala deca shodno svojim interesovanjima zainteresuju za postojeću temu i integrišu u grupu  i time se obezbeđuje smisleno učenje i stiče funkcionalno znanje. Dakle, samo grananje teme je proces koji se odvija među decom. Lepota projekta je u tome što omogućava da se ista tema ispita kroz različite sadržaje u bilo kom trenutku. Projekti treba da budu definisani u pravcu istraživanja; Na primer, projekat može biti ‘Zašto ljudi plutaju na Mesecu? „, u kojoj će tema biti „ prostor „. Ideja projekta je da prati liniju deteta od istrage, do spoznaje. To je nešto što je onemogućeno definisanjem tema u okviru tematskog planiranja i vodi u pravcu prikupljanja informacija za određenu temu, a ne ispitivanju postojanja tih informacija. U projektima, deca će odrediti pitanja na koja treba pronaći odgovor.. Postaje jasno da je razlika između tematskog i projektnog pristupa na ranom uzrastu, pogotovo kada je reč o načinu dolaženja do saznanja, pre svega vidljiva u nivou delatnih aktivnosti. Iako imaju svoje dodirne tačke, projekti daju autonomiju deci i omogućavaju im da slede svoj tok svesti, na neki način, teme to ne dozvoljavaju. U tematskom planiranju je veća dostupnost tačnih podataka u pasivnom obliku primanja kroz usvajanje konkretnih znanja za postavljene teme i podteme. Dok projektno planiranje obezbeđuje i daje prostor za preispitivanje nekih nepoznanica kako za dete tako i za vaspitača ili netačnih podataka i razvija veštinu učenja kroz pokušaje i pogreške što ima pre svega vaspitni uticaj pa tek onda obrazovni.

Važno je da  vaspitač ne bude previše uhvaćen u stanje gde „dete vodi“ jer je uloga vaspitača da održi fokus na primarnoj temi kroz kontinuiranu motivaciju dece tokom celokupnog procesa razvoja projekta. U procesu realizacije projekta vaspitač kroz aktivnosti koje realizuje sa decom prepoznaje kada se učenje dešava i ukazuje na njegov smisao. Svako učenje je smisleno i svaka aktivnost je u funkciji integrisanja sadržaja u širu i celovitiju sliku, onako kako dete svet i vidi.

8. jula 2021.