Промењена пракса и начин изграђивања односа на релацији одрасле особе и детета је условљена временом у ком дете одраста. Постоји брза доступност информација код деце раног узраста кроз коришћење савремене технологије. Педагошко психолошки приступ детету се мења кроз промену околности у којима данашња деца одрастају, те се стога јавља и потреба за променом васпитне праксе. Инстант информације као готови садржаји обезбеђују задовољавање потреба да се добије информација која нема своју употребну вредност и остаје на нивоу информације. Детету су потребни стимулуси којима ће се подстакнути радозналост и креативно делање. Кроз пројекте детету се дају алгоритми у виду ситних истраживачких корака којима се дете самостално креће на основу откривања информација о садржајима који га интересују и кроз које пролази вођен од стране васпитача и групе вршњака те се процес учења одвија спонтано и оно што није новина је да је принцип очигледности неопходан на раном узрасту, а свакако пожељан на свим узрастима.
Пише: мр Симонида Плиснић
стручни сарадник педагог
Ако само слушамо о неким садржајима који нас интересују ми користимо само чуло слуха, а ако слушамо и гледамо ми откривамо свет кроз два чула, а ако и додирнемо те исте нама интересантне садржаје у употреби су три чула… што више чула употребимо то ће наш доживљај у вези са тим садржајима бити интензивнији јер ће нас емоцинално активирати па је и трајност тих нових информација дужа, а употребна вредност садржаја кроз које се прошло да би се до информације дошло већа.
У пракси смо се сусретали са разним моделима у раду са децом. Сви су имали за циљ да деца дођу до неких спознаја о свету који их окружује. И одувек се сматрало да је мотивација деце најважнији пут за слушање па онда и усвајање нових садржаја. И следећи тај пут у педагошкој пракси о значају мотивације пројектно планирање је у односу на остале моделе дало примат мотивацији која је подигнута на ниво врховног принципа при избору садржаја којима ће се деца бавити.
Шта то у пракси значи?
Да би деца била мотивисана за делање и слушање у вези са неким садржајима морају бити заинтересовани, а интересовање се увек гради на неком искуству и знању. Упрошћено речено, слушање кинеског језика за одраслу особу може бити интересантно неколико минута, али пошто нема пређашњег знања и искуства са тим језиком интересовање се брзо губи јер не постоји основа у надограђивању тог знања. Уколико слушамо нама неки близак језик у којем има сличних речи као и у нашем језику и желимо да откријемо које су то речи и одакле сличност са тим речима у оба језика наше интересовање се појачава јер смо ментално активни у процесу усвајања нових сазнања. Наша нова сазнања се спонтано умрежавају у постојећу менталну структуру која се темељи на дотадашњем искуству. И уколико се тај пут у откривању сличних речи изведе кроз неку игролику активност мотивација добија своју одрживост, а знање своју трајност. Тако је исто и са децом.
Разлику између примене усмерених активности и пројектног планирања је лако уочити. Док већи проблем представља увиђање разлике између тематског и пројектног приступа као и сличности. Поставља се питање где је та граница и како избећи реализацију васпитно образовног рада а да се не оде у тематског планирање. Овим путем указаћемо на неколико кључних тачака које показују дистинкцију између традиционалног тематског планирања васпитно образовног рада и савременог пројектног планирања према дефинисаним темама.
Моје искуство у раду са васпитачима је да су васпитачи који су заснивали свој рад да одрже дисциплину и самоконтролу у групи теже прихватали пројекатни приступ и током предвиђања садржаја који би деци били интересанти су више одржавали контролу и примењивали тематски приступ. Флексибилнији приступ темама им је стварао слику да верују да се ангажују у раду на пројекту. Али, постоје јасне разлике између ова два приступа.
Крута граница је упрошћавање да је тематско планирање „вођено од стране васпитача“, а да је пројектно „вођено од стране деце“. У стварности је сложенији од тога. У традиционалном приступу васпитно образовним темама васпитач предвиђа теме и предодређује све кораке у складу са својим очекивањима, а не препознавањем и задовољавањем очекивања деце. Теме у тематском приступу су претпоставке васпитача у вези са интересовањем деце које су прилагођене узрасту. У тој концепцији планирања васпитач може да испланира и читав месец унапред. Због тога је тема доста структуриран приступ који дефинише одређене садржаје којима ће се деца бавити. И врло је вероватно да ће код деце постојати интересовање, али тим правцем се гуши прирођена жеља да се садржаји усвоје на себи својствен начин и учење постаје наменско, а не спонтано и функционално кроз процес испитивања и преиспитивања.
У пројектном приступу постављеној теми је немогуће предвидети правац гранања. Тај правац одређују деца кроз постављање питања за одређене садржаје.
У новије време, тренд изгледа да постављањем теме за коју су деца показала интересовање буде праћено предвиђеним садржајима за које већина деце показује интерес. Али то не значи да је ваш приступ заснован на приступу пројекту. Пројекат јесте заснован на интересовањима деце али оних садржаја који су значајни и вредни пажње за свако дете. Улога коју васпитач има у планирању је да подстиче истраживање кроз намерно усмеравање деце на значај управо тог сегмента који се односе на предвиђање истраживачких корака а не садржаја. Дакле васпитач обезбеђује услове за откривање садржаја, а дете бира садржаје које жели да спозна. Том узајамном динамиком односа се развија партнерски однос којим је омогућено развијање пројекта, а не тематског планирања.
Пројектни приступ, с друге стране, обично укључује малу групу деце која показују интересовање за неки садржај. Наравно да је циљ да се цела група укључи у пројекат, али је вероватније да се врти око једне мале групе која омогућава да се и остала деца сходно својим интересовањима заинтересују за постојећу тему и интегришу у групу и тиме се обезбеђује смислено учењe и стиче функционално знање. Дакле, само гранање теме је процес који се одвија међу децом. Лепота пројекта је у томе што омогућава да се иста тема испита кроз различите садржаје у било ком тренутку. Пројекти треба да буду дефинисани у правцу истраживања; На пример, пројекат може бити ‘Зашто људи плутају на Месецу? „, у којој ће тема бити „ простор „. Идеја пројекта је да прати линију детета од истраге, до спознаје. То је нешто што је онемогућено дефинисањем тема у оквиру тематског планирања и води у правцу прикупљања информација за одређену тему, а не испитивању постојања тих информација. У пројектима, деца ће одредити питања на која треба пронаћи одговор.. Постаје јасно да је разлика између тематског и пројектног приступа на раном узрасту, поготово када је реч о начину долажења до сазнања, пре свега видљива у нивоу делатних активности. Иако имају своје додирне тачке, пројекти дају аутономију деци и омогућавају им да следе свој ток свести, на неки начин, теме то не дозвољавају. У тематском планирању је већа доступност тачних података у пасивном облику примања кроз усвајање конкретних знања за постављене теме и подтеме. Док пројектно планирање обезбеђује и даје простор за преиспитивање неких непознаница како за дете тако и за васпитача или нетачних података и развија вештину учења кроз покушаје и погрешке што има пре свега васпитни утицај па тек онда образовни.
Важно је да васпитач не буде превише ухваћен у стање где „дете води“ јер је улога васпитача да одржи фокус на примарној теми кроз континуирану мотивацију деце током целокупног процеса развоја пројекта. У процесу реализације пројекта васпитач кроз активности које реализује са децом препознаје када се учење дешава и указује на његов смисао. Свако учење је смислено и свака активност је у функцији интегрисања садржаја у ширу и целовитију слику, онако како дете свет и види.
