Транзиција – од старог до новог васпитача

Почетком ове радне године, дечак из групе је донео пластичне чаше у вртић и показао нам како уме да гради кулу. Деца су се моментално заинтересовала за ову игру. Од наредног дана сви смо доносили пластичне чаше од куће, чак нам их је и особље из кухиње прикупљало. Соба је изгледала као фабрика. Сви су учествовали у производњи кула и градова. Организоване су изложбе за другаре из суседних соба, фотографисање, такмичења – групна и индивидуална…

Нас две смо, пре тога потпуно збуњене новим Основама и на стакленим ногама, одједном угледале светлост на крају тунела. Гледале смо се у неверици. Да ли је то била провокација? Да ли је пројекат на помолу? То је, изгледа, то!!!!!

Прикупљале смо све што је могло да се доведе у везу са оним што сваки дан гледамо испред себе, ангажовале породице деце, пресрећне! Одушевљене, стално на вези и када нисмо на послу, свакодневно смо извештавале чланове својих породица о стању у вртићу. Нису били претерано заинтересовани, али нема везе. Осмех је красио наша лица.

Таман када је завладало потпуно задовољство што су нам конци коначно у рукама, Урош је дошао у вртић поносно носећи свој албум Фифа 365. Деца су се окупила око њега и нетремице упијала све што је имао да им каже о познатим фудбалерима. Од следећег дана, ситуација се из корена преокренула. Имале смо потпуно одвојена интересовања: грађење чашама и албум са сличицама фудбалера. Шта сад? Ситуација је била вероватно типична за неког ко је претходно радио на сигурном терену, по старим “добрим” стандардима. Од еуфорије до агоније. Несигурност у себе и своје компетенције. А у нашим домовима… и даље пренос уживо.
Ма нисмо ми за ово!

Промишљајући шта даље, селе смо, уморне од свега и решиле да направимо осврт на период који је био иза нас. Пошто је конфузија владала у главама, одлучиле смо да све, од почетка, ставимо на папир и видимо шта нам је чинити. Где се поткрала грешка? Док смо исцртавале шему, пред нама се појављивала нит која је повезивала све што се дешавало од првог до последњег дана. Искристалисао се лајт мотив целе приче – Тим!

Па да! Она фабрика је функционисала помоћу тимова, фудбал – тим, породица – тим, нас две и деца – тим, нас две и родитељи – тим… То је сада стварно то!

Пројекат је даље само клизио…

Циљ ове приче је да помогне свим оним васпитачима који су се уљуљкали у стари систем рада и у њему одлично функционисали, били пожртвовани, савесни и радни, да се препознају у овом тексту и увиде да нису усамљени случајеви, да нас има још несигурних, да ћемо још много да учимо и трагамо за одговорима. Важно је да смо и даље пожртвовани, савесни и радни, да волимо свој посао, да смо отворени за помоћ и подршку родитељима. У таквим условима, успех је загарантован!

А уљуљкавање, е то више неће бити могуће. Љубимо вас!

Речи које су написане великим словима су у ствари моменти када су се дешавале прекретнице у нашем раду, нашим размишљањима и поимању задатка пред који смо стављене.

Прочитајте и…

Године узлета у нашој групи

Николина у земљи чуда коначно узлеће