Јуче поред мене на пешачком прелазу, шврћа од 10 месеци у колицима, пева нешто. Мама узима цуцлу и ставља му у уста, он пљује и наставља да пева, мама упорно враћа цуцлу. И на крају, шврћа одустаје…
Уздржала сам се коментара, а било ми је на врх језика: “Аман жено – видиш да неће цуцлу“!
А онда ми је пало на памет како ће се многа деца вратити после годишњег одмора са навикама којих смо се у јаслицама решили одавно – цуцла, флашице, а често и пелене. Размишљам колико родитеља ће се похвалити неким дечјим знањем тотално непотребним и небитним за узраст, а на питање: “Зашто флашица опет?“, рећи ће – лакше је…
Да ли сте приметили одређену контрадикторност у васпитању деце? Имате децу која су у пеленама, али знају слова или која је лева, а која десна страна… Зашто волимо да децу оптеретимо знањима која су њима најчешће неразумљива? Прескачемо оно основно – да се сами обуку, самостално једу, да знају како се зову и како им се зову мама и тата? Колико пута сте чули да се тата зове тата и ради на послу? Колико школица постоји које раде са децом од рођења малтене?
Зашто је толико важан број „песмица“? Или да пишу и читају са пет година? Зашто се купују лутке које знаје 30 реченица, куце које причају, шоље… Зашто је некоме тешко и мрско причати са дететом? Зашто је тешко одвојити део свог времена за своје најважније на Свету? Време пролази, али разговори остају… Зашто стално неке сензације – играоница, спортић, ово, оно… Зашто?
Немам одговор на то питање, имам – али је врло груб… Но, могу да се борим да се уче ствари по реду и кроз игру, да причам са децом, да уважавам њихово мишљење и поштујем жеље.
Борба са ветрењачама?
Нека је!
Чланци аутора Милена Никић Грбић
Први родитељски састанак
