Нове Основе из мог угла – “Дигитални простори – могућности и недоумице“

Ситуација у којој смо се нашли захтевала је  од свих нас који радимо са децом да се прилагодимо, осмислимо начин комуникације, повезивања и пружања подршке  деци и родитељима. Ангажованост и посвећеност колегиница је видљива у многим сегментима. Разменом искустава, промишљањeм, сјајно осмишљеним задацима дошло се  до обиља корисног материјала за децу, родитеље, практичаре. Свако од нас је у овоме пронашао свој потенцијал и усмерио га у жељеном смеру уз стално подсећање на концепт нових Oснова. Наравно, ванредно стање само по себи доноси један потпуно нов приступ свему. Здравље је на првом месту, а деца су као и одрасли изложена  стресу и константној причи о нечему њима непознатом и “страшном“. Како би сачували “нит“ која која нас повезује,  иако нису у вртићу, осмислили смо предлоге активности за игру и учење код куће са родитељима.

У том контексту, имам потребу да поделим са вама  своја промишљања  у погледу коришћења “дигиталних простора“,  као места за учење и  простора у којима се тренутно одвија  наш рад. Поред поменутих предлога активности, линкова, размене фотографија, и увида које имамо  у изоловане активности  (и животно практичне  активности којих има и  важне су), мислим да наставити причу о актуелном  пројекту  са децом и родитељима у кућним условима, није немогуће.

Читајући неке коментаре, пратећи различите примере колегиница о начину повезивања  са децом и родитељима, размишљам како пројекат започет у вртићу стварно  “иде кући“. Свесни смо да ово није  права структура пројекта, нити су испоштовани сви принципи, нити сви потенцијали пројектног учења. Али,  када размишљамо о деци која су започела своје истраживање у вртићу, са другарима, са васпитачима, укључили родитеље у свој пројекат, питам се зашто их не бисмо подсетили на то вртићко  искуство?

Уосталом,  и у кућним условима деца истражују, праве избор о томе шта ће, како ће и са ким истраживати. Многи то деле са другарима, деле и родитељи међусобно, а у свему томе су и њихови васпитачи. Мени то није  „дидактизација“ и пуко предлагање активности. На овај начин  је пројекат „отишао кући“, а већ имамо „вртић у породици“. Чињеница је да недостаје „живи“ контакт, дијалог, заједничко учење и истраживање и још много тога, али ако нам је добробит детета увек у фокусу, зашто не би смо подржали децу, родитеље и васпитаче којима је смислено да постојећи пројекат наставе разменом прича, фотографија, видео записа, насталих продуката деце и родитеља, и то не као задатак, већ као избор деце, када су питани, позвани да се укључе (одлуче да ли желе да учествују). Са аспекта сигурности и континуитета као димензије квалитета односа, повезивање деце, породице и васпитача у функцији је ојачавања деце и њихових капацитета (деца су са породицом заштићена, са блиским су одраслима, у контакту су са својим васпитачима и имају континуитет њихове пажње, мотивисани су да даље истражују и сазнају, деле, приказују..). Стога,  док год постоји интересовање деце, њихова мотивација да “истражују’, учествују, делају не треба одустати нити инсистирати, већ подржавати учешће и размену у дигиталном простору свега што се тиче постојећег пројекта.

На тај начин подржавамо и жељу и мотивисаност васпитача и пружамо могућност да неко од њих  препозна професионалну снагу и усмери  је на позитивну страну нових технологија.

Мислим да су нам нове Oснове својим концептом  дале неизмерну ширину да,  у оквиру постулата, принципа и свега онога што чини контекст реалног програма, будемо  партнери и заједно са децом  истражујемо и померамо границе места учења, укључујући и различите видове учешћа и партнерства са родитељима. На нама је да моделујемо, подстичемо дечју машту, подржавамо и проширујемо игру кроз коју деца уче,  па зашто тренутно,  не бисмо мало „одлутали“ ако је крајњи резултат добробит –  срећна, насмејана и задовољна деца и њихови родитељи.