И, замало, кажем з-а-м-а-л-о, да сметнем с ума, када смо се припремали за пут, да ово неће бити обично путовање. Унапред сам се припремала (читај: опраштала ) од уживања у летењу. Јер, са мном ће бити моје двоје деце, и ни благе везе немам шта да очекујем. Тачније, нисам знала како ће они поднети лет, јер је њима први пут. У ствари, сину је други пут, јер смо ишли у посету кући када је имао 6 месеци. Али, као што можемо претпоставити, он је сада већи дечак, у потпуно другачијој развојној фази, што може да значи да ће бити ок, или сасвим супротно – да ће бити узнемирен, или немиран, знатижељан, нервозан – било шта. Тако да, никако нисам знала шта да очекујем … осим да, као што сам већ знала из дотадашњег родитељског искуства – да будем спремна на све. И на пријатна, и на непријатна изненађења. У сваком случају, привремено сам се опростила од мог уживања у летењу и припремила на озбиљан, стрпљив рад.
И било је, па, да кажем, прилично трауматично. Ћеркицу је болело ухо и плакала је неутешно читаво време (око 3,5 сата), са варијацијама – од тужног плакања до вриштања. Ништа јој није могло помоћи. Читаво време сам је држала у рукама, тихо јој причала да ће проћи и да ћемо стићи кући и да нас чекају бака, дека, ујаци, читав дочек на аеродрому (то је, чини ми се, више помагало мени, него њој, али коју могућност сам имала на располагању? ). Син је, напротив, био у својом истраживачком моду, трчкарао је од репа до пилотске кабине ходником између седишта, загледао путнике, био весео, а пријатељ израелац га је пратио и молио га да седне (он тада још увек није имао своје деце и није баш схватао да је тако мало дете скоро немогуће задржати у седишту 3,5 сата). Трчао је за њим, чудио се, гнушао, смејао до суза – свега је било!
Све у свему, незаборавно путовање!
И какве сад то има везе, зашто о томе пишем? Ова ситуација у којој се сада налазимо ме је подсетила на тај лет. Не по дужини трајања (камо среће да се све завршило тако брзо), већ по мислима које су ми тада помогле – да ће проћи и да нас чека нешто јако лепо на крају тог путовања. Да је у овом тренутку, најважније само то да преживимо, да проведемо то непријатно време уз што мање нервирања, да се помиримо са тренутним околностима, и да сачувамо мир за предстојећи наставак живота.
У овој, потпуно непознатој, никад доживљеној ситуацији, сам ухватила себе да размишљам врло слично: Аха. Ок. Ово је крајње непријатно за све. За мене, и мени сличне – још и више, јер сам и сама немирне природе, екстроверт, волим да се крећем, да се дружим, да радим. Тешко ми пада статичан начин живота, а посебно ми је тешко пало прекидање неких активности које сам месецима припремала. Сам почетак, прва два – три дана су ми била неподношљива. Када мало боље размислим, чинило ми се као да ћу из коже да искочим. У ствари, у суштини, нисам успевала да се помирим са оним што се дешава. Опирала сам се, бунила, звоцала, гунђала, сама са собом расправљала. И тиме сам себи наносила још већу бол. Онда када сам схватила да је то све ИЗВАН мене и мојих одлука и одговорности и да МОРАМ променити свој став – прешалтати се на други програм – тада сам се смирила и почела да дишем. Као да сам до тада дисала плитким удисајима који ми нису били довољни да нормално функционишем. И то је била истина. Почела сам редовно да радим вежбе. Почела сам да уводим ред. И тада сам почела да живим тако да уређујем и организујем оно што могу. Оно што не могу, о томе нисам више размишљала. Донела сам одлуку и освестила главни циљ: да преживимо и проведемо ово време најбоље што је могуће у оваквим околностима.
Не знам како сте ви. Мени ово сећање и поређење приоритета много помаже. И ово ће проћи, нема сумње. Сада су другачији приоритети – да преживимо, будемо здрави. А после, кад све прође, пресабираћемо утиске и искуства и – порасти још више.
