Као родитељ троје деце, од којих двоје тренутно похађа ПУ „Радосно детињство“ по такозваним „Новим основама“, сматрам да је програм користан у стицању, пре свега, функционалног знања, повезивања различитих области, охрабривању деце да размишљају, питају, сабирају утиске, погреше и исправе грешке и на основу тога самостално доносе закључке. Чини ми се да их „Нове основе“ охрабрују да те своје закључке затим слободно износе и да отварају пут ка спонтаном и самоувереном стицању знања у будућности.
Пише: Марија Пријић
родитељ из вртића „Споменак“
Као родитељ троје деце, од којих двоје тренутно похађа ПУ „Радосно детињство“ по такозваним „Новим основама“, сматрам да је програм користан у стицању, пре свега, функционалног знања, повезивања различитих области, охрабривању деце да размишљају, питају, сабирају утиске, погреше и исправе грешке и на основу тога самостално доносе закључке. Чини ми се да их „Нове основе“ охрабрују да те своје закључке затим слободно износе и да отварају пут ка спонтаном и самоувереном стицању знања у будућности.
То је оно што данашња деца немају и што им заиста недостаје јер је све сервирано, дато, мултифункционално и довољно. Кад се деци сервира само крај процеса, само готов податак, само финални производ, кад се од њих не тражи да повежу узрок и последицу, нити да се упитају да ли следи још нешто, не може се ни очекивати да они то самоиницијативно раде. Ни касније, кад одрасту.
У том смислу сам задовољна јер деца имају прилику да се слободно крећу и истражују, питају, пропитују, да се „без блама избламирају“ и темељно науче лекцију да ништа није дефинитивно и да се свака тема шири, да је важно размишљати и износити нове идеје, да је дозвољено да се одустане ако нам се не допада или свиђа мање него другима. Сјајно је што се деци пружа могућност избора (да ли желе да раде, колико желе да раде, коју тему да обраде, да укључе родитеље и тиме покажу своју битност).
Укључивање родитеља је занимљив и користан део јер се повезујемо око „заједничких интересовања“. На жалост, ово може бити и терет због пословних обавеза многих родитеља. Али они који желе да учествују сада могу, а деци је дата прилика да своја сазнања и радозналост шире и ван вртића.
О ширини и могућностима „Нових основа“, укључивању породица и заједнице, говори пројекат о екологији у нашем вртићу Споменак. Том приликом су деца почела да доносе материјал за рециклажу, да га одвајају и „складиште“. Затим су се укључиле и друге групе, па комшилук и фирме и још увек није престао да се шири. Данас ова деца самоиницијативно чисте двориште, критикују пушаче, инсистирају на одвајању отпада, иако је пројекат одавно завршен. Имају и своју песмицу о екологију коју су написали заједно са васпитачима, сарадницима и родитељима. Суштина је у томе да им није само прочитана бајка о важности очувања природе, већ они заиста учествују у томе, а укључили су и своје породице и шире окружење. Верујем да би ове добре и потребне навике могли да пренесу и на будуће другаре у школи ако би имали адекватну подршку.
Дакле, идеја о спонтаном учењу кроз игру и стимулисање деце да размишљају и „воде“ пројекат је одлична и верујем да доприноси формирању темеља за сврсисходно усвајање и знања и искустава у будућности. Један од услова јесте да васпитачи имају све потребне ресурсе и да су довољно обучени да „Нове основе“ имплементирају на прави начин. С тим у вези сматрам да је потребна озбиљна обука како се не би све свело на личне афинитете и могућности појединаца, јер је метод рада знатно другачији од донедавног.
Али огромни, огромни недостатак читаве замисли је потпуна неусклађеност са наставом и правилима понашања у основној школи у коју, ова слободна и љубопитљива деца долазе. Часови такозване пројектне наставе су ретки и у великој мери нејасни и не пружају ни минимум континуитета. Деца одједном морају да седе у клупама, да прате програм и репродукују сав задати садржај. Ако у вртићу „нису морали“ да раде ништа, у школи зато „морају“ да раде све, и то одједном. Школа има свој програм и он мора да буде испуњен.
Овде се све враћа родитељу. Од учења како се држи оловка, до лекција о дисциплини и правилима. Многи родитељи с којима сам разговарала нису схватили принцип и суштинску идеју „Нових основа“. Забринути су јер нивои државног образовног система нису усклађени и имају утисак да ће морати да бирају између подршке индивидуализму свог детета и школског „упросечавања“.
Ако желимо да „Нове основе“ имају стварног ефекта на усвајање знања и умења деце и да чине део једног срећног детињства, оне би требало да буду проширене и на даље нивое школовања. У супротном, долазимо до конфузије и „Нове основе“ се своде на краткорочни пројекат без значајних ефеката.
Надам се да ће надлежни увидети овај јаз и ускладити „Нове основе“ са програмима даљих нивоа образовања.