Некад вас ваше дете изненади изливом беса? Погледајте текст „Напади беса код мале деце“ и сазнајте шта о овој теми има да вам каже Татјана Огризовић Малешевић, Педагог – мастер у ПУ „Радосно детињство“.
Од свих базичних емоција бес је културолошки најмање социјално пожељан. Када се дете радује сви су срећни, а када је тужно или уплашено, одрасли захваљујући емпатији имају жељу да га заштите. Са друге стране, родитељи бес најчешће процењују као неоправдан, и самим тим и непожељан. Посебно је непријатно ако дететов бес или љутња ланчаном реакцијом произведу бес код родитеља.
Узроци напада беса укључују:
-
- темперамент детета: ово може утицати на то колико деца постају емотивна када су фрустрирана. Нека деца имају јачи напад беса од других;
- стрес, умор, и превише стимулације;
- напади беса у којима деца једноставно не могу да се изборе – нпр. када млађем детету старије одузме играчку.
Напади беса су различите јачине и учесталости, обично се манифестују зацењивањем, бацакањем, укоченошћу екстремитета, повраћањем, ломљењем ствари, вриштањем, бежањем.
Агресивност је саставни део људске природе, а то што је неко не испољава не значи да је не осећа. Прва испољавања беса везују се за период око прве године, али се најчешће јављају око друге године када је дете у фази негативизма. Обично се стабилизују око 4-те године.
Колико год да су деца бистра и лепо васпитана, не треба заборавити да су још увек у развоју и да много тога раде супротно од наших очекивања. Она су бића импулса и испуњења жеља, за њих важи принцип „хоћу све, сад и овде“, а један од најважнијих васпитних задатака јесте да науче да одлажу своје потребе.
Како поступати када се јави напад беса?
Најважније је да се напад беса не награди ни кроз негативно (казна, вика) ни кроз позитивно поткрепљење (услишавање жеља).
Једно је ако се дете баца зато што нешто није добило, а друго је ако је то реакција услед емотивног растанка или друге психолошке повреде. У првом случају (када није по његовом) игноришите напад, не гледајте дете и не говорите му ништа, при чему игнорисање престаје чим се напад заврши. У другом случају (емотивни растанак) неопходна је вербална утеха, загрљај, пољубац и разговор са дететом, никако игнорисање.
Ако дете има напад беса кад није нешто добило, можете почети да певате неку смешну песмицу или започните неки смешан плес (нпр. Пачији плес), можете да голицате дете јер голицање побољшава расположење, опушта и ослобађа напетости.
Ако Вас дете удара, најбољи начин је да чврсто, никако грубо, стегнете руку детета и кажете нешто попут „Не смеш да ме удараш! Знам да си љут, али не можеш да ме бијеш. То боли!“. Можете му понудити неколико опција: да виче из свег гласа, да ногама лупа о под, да рукама удара јастук, оно што је за Вас најприхватљивије.
Постоји још једна збуњујућа тактика за дете: спустити се на ниво његових очију и изненадно га чврсто загрлите, нека осети блискост са Вама и куцање Вашег срца.
Када се напад беса појави, пробајте да останете мирни, вербално и невербално. Дете увек удаљите тзв. time – out техника која значи удаљавање детета на безбедно место и саопштите му колико дуго ће ту остати. Битно је да након престанка беса дете не добије оно што је било узрок напада.
У ситуацијама када дете има склоност ка трантрумима (напад беса) изузетно је битно деловати превентивно. Ако већ знате шта дете узнемирава, гледајте да то превентирате. Нпр: немојте водити дете у куповину када је гладно, понесите нешто за шта је дете везано (играчка), не задржавајте се превише, учините дан забавним, немојте нагло искључивати дете из игре и слично. Осим тога, запамтите да је учење по моделу најважније. Немојте ствари решавати виком која је одраз Ваше немоћи, будите свесни и да дете упија Ваше понашање више него речи које изговарате.
Како да ви останете прибрани?
Напади беса су пролазни и обично нестају око 4године. Многи су их доживели и преживели па ћете и Ви. Игноришите прекорне погледе других, многи се још нису ни нашли у тој ситуацији, а неки су заборавили како то изгледа. Дете није Ваша копија, оно има своју индивидуалност, оно тек сазрева, а Ви својом стабилношћу треба да му помогнете да изгради темеље здраве личности. Дете има као и одрасли право на лош дан и може да се испољава другачије од Вас.
Шта никако не радити?
-
- не вичите на дете, нема ефекта
- не смејте им се, омаловажавате њихова осећања
- не ругајте им се, тако усвајају образац ругања другој деци
- на кажњавајте их – могу потиснути да покажу своја осећања касније у животу
- не нудите награду да престану да бесне – тако уче да манипулишу
- никад, баш никад, не прибегавајте физичком кажњавању деце. Осим што не доноси резултате, примитивно је и понижавајуће и за Вас и за дете.