Текст „Васпитни стилови у родитељству“ приредила је Татјана Огризовић Малешевић, Педагог – мастер у ПУ „Радосно детињство“.
Родитељство је тежак посао који укључује задовољавање дететових потреба попут хране и физичке активности, али и емоционалних потреба који се постиже васпитањем.
Васпитање детета подразумева топлину, разумевање, љубав, подршку и охрабрење које родитељ пружа детету. Када кажемо васпитни стил, под тим подразумевамо релативно трајан образац понашања родитеља на релацији родитељ – дете који се односи на васпитне поступке путем којих се та интеракција успоставља и одржава.
Васпитни стил је у директној вези са развојем личности детета и његових потенцијала, његовим особинама, осећањима, потребама и понашањем. Дакле, једна од главних функција у оквиру родитељске улоге јесте формирање социјализованог, зрелог, задовољног и самосталног потомка, способног да се на прихватљив начин суочава са животним изазовима.
Начин на који родитељи настоје успоставити дисциплину свог детета, много зависи о њиховом родитељком стилу. Постоје 4 врсте родитељска стила, а то су:
1. ауторитарни или крути, строги стил,
2. пермисивни или попустљиви стил,
3. индиферентни или занемарујући стил и
4. ауторитативни или демократски, доследни стил.
1. Ауторитарни је васпитни стил у којем родитељи постављају велика очекивања и захтеве пред дете, спроводећи строги надзор и контролу, при чему не пружају довољно топлине и подршке. Родитељи су склони кажњавању у ситуацијама када се постављено правило не поштује или прекрши. Главни васпитни циљ је учење самоконтроле и послушности детета према ауторитету, а однос родитељ – дете се темељи на односу надређености и подређености. Дакле, родитељ тражи од детета војничку дисциплину, и кроз грубост показује моћ, казне су често престроге, док је показивање љубави условно, ограничено или изостаје.
Таква деца су често несигурна, имају страх од критике, често су агресивна или повучена, имају низак праг толеранције на фрустрацију. Често су неповерљива, неуспешна у решавању проблема, стално брину како да удовоље родитељу. Ова деца немају простор за исказивање индивидуалности и аутентичности, што током пубертета може ескалирати у бес, инат, фрустрацију, бунт, лагање, повученост, апатију и сл.
2. Пермисивни стил или попустљив стил подразумева емоционалну топлину али и слабу контролу. Такви родитељи су претерано емоционално осетљиви, пружају велику љубав, подршку и емоционалну топлину, али истовремено постављају мале захтеве, имају слабу контролу, без постављања граница над дететовим понашањем. Родитељи се не доживљавају као ауторитети. Дете је презаштићено и расте под стакленим звоном, док родитељ често обавља све уместо детета.
Као последица код детета се јавља егоцентричност, несигурност, површност, несналажљивост, импулсивност, слаба самоконтрола, бес ако се тренутно не испуни жеља.
3. Индиферентни или занемарајући стил подразумева слабу контролу и емоционалну хладноћу родитеља. Родитељи постављају мале захтеве пред децу, немају контролу над дететом и његовим понашањем, детету се не постављају границе. То су незаинтересовани родитељи, заокупљени сами собом. Ретко исказују родитељску љубав. Однос родитељ – дете је површан и искључиво се своди на пружање материјалних услова детету, док се емотивни однос занемарује.
Овај васпитни стил је погодно тло за развијање поремећаја у понашању и делинквенцију. Таква деца су често непослушна, непријатељска, ниског самопоштовања, променљивог расположења и слабе самоконтроле.
4. Последњи и најбољи васпитни стил је ауторитативни или демоктратски. То је доследан стил који комбинује чврсту родитељску контролу и емоционалну топлину. Родитељи постављају захтеве и очекивања која су примерена узрасту детета, имају чврсту контролу над дететовим непожељним обрасцима понашања, уз љубав, подршку, поштовање и емоционалну топлину. То су родитељи који подстичу дететова интересовања, креативност, самоувереност и независност емоција. Воде рачуна о дететовим осећањима. Мишљење детета се уважава, допушта се флексибилност и сарадња у решавању животних ситуација. Овај родитељ пружа велику љубав али захтева и дисциплину.
На тај начин дете изграђује осећање личне вредности и позитивну слику о себи. Инсистирајући на дисциплини, која у овом стилу значи да родитељ од детета захтева да научи шта не сме да ради и шта мора да ради, родитељ помаже детету да развије самодисциплину. Оваква деца су самопоуздана, сигурна у себе, имају потребу за постигнућима, висок ниво самоконтроле, одговорна су, срећна, и социо – емоционално зрела.
Наведени васпитни стилови се у пракси неће често срести у таквом дословном облику, већ је најчешће присутна комбинација њихових карактеристика. Такође, честа појава је и то да један родитељ примењује један васпистни стил а други родитељ други.
У сваком случају, васпитање је динамичан процес који зависи од бројних фактора, а то су црте личности и детета и свих чланова породице, доследности и циљева васпитања, социоекономског статуса и слично. Међутим, никада не треба занемарти значај љубави, сигурности, подршке, разумевања, дисциплине, поштовања правила и постављених граница на путу ка развоју зреле и социјализоване личности.