Tekst „Vaspitni stilovi u roditeljstvu“ priredila je Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“.
Roditeljstvo je težak posao koji uključuje zadovoljavanje detetovih potreba poput hrane i fizičke aktivnosti, ali i emocionalnih potreba koji se postiže vaspitanjem.
Vaspitanje deteta podrazumeva toplinu, razumevanje, ljubav, podršku i ohrabrenje koje roditelj pruža detetu. Kada kažemo vaspitni stil, pod tim podrazumevamo relativno trajan obrazac ponašanja roditelja na relaciji roditelj – dete koji se odnosi na vaspitne postupke putem kojih se ta interakcija uspostavlja i održava.
Vaspitni stil je u direktnoj vezi sa razvojem ličnosti deteta i njegovih potencijala, njegovim osobinama, osećanjima, potrebama i ponašanjem. Dakle, jedna od glavnih funkcija u okviru roditeljske uloge jeste formiranje socijalizovanog, zrelog, zadovoljnog i samostalnog potomka, sposobnog da se na prihvatljiv način suočava sa životnim izazovima.
Način na koji roditelji nastoje uspostaviti disciplinu svog deteta, mnogo zavisi o njihovom roditeljkom stilu. Postoje 4 vrste roditeljska stila, a to su:
1. autoritarni ili kruti, strogi stil,
2. permisivni ili popustljivi stil,
3. indiferentni ili zanemarujući stil i
4. autoritativni ili demokratski, dosledni stil.
1. Autoritarni je vaspitni stil u kojem roditelji postavljaju velika očekivanja i zahteve pred dete, sprovodeći strogi nadzor i kontrolu, pri čemu ne pružaju dovoljno topline i podrške. Roditelji su skloni kažnjavanju u situacijama kada se postavljeno pravilo ne poštuje ili prekrši. Glavni vaspitni cilj je učenje samokontrole i poslušnosti deteta prema autoritetu, a odnos roditelj – dete se temelji na odnosu nadređenosti i podređenosti. Dakle, roditelj traži od deteta vojničku disciplinu, i kroz grubost pokazuje moć, kazne su često prestroge, dok je pokazivanje ljubavi uslovno, ograničeno ili izostaje.
Takva deca su često nesigurna, imaju strah od kritike, često su agresivna ili povučena, imaju nizak prag tolerancije na frustraciju. Često su nepoverljiva, neuspešna u rešavanju problema, stalno brinu kako da udovolje roditelju. Ova deca nemaju prostor za iskazivanje individualnosti i autentičnosti, što tokom puberteta može eskalirati u bes, inat, frustraciju, bunt, laganje, povučenost, apatiju i sl.
2. Permisivni stil ili popustljiv stil podrazumeva emocionalnu toplinu ali i slabu kontrolu. Takvi roditelji su preterano emocionalno osetljivi, pružaju veliku ljubav, podršku i emocionalnu toplinu, ali istovremeno postavljaju male zahteve, imaju slabu kontrolu, bez postavljanja granica nad detetovim ponašanjem. Roditelji se ne doživljavaju kao autoriteti. Dete je prezaštićeno i raste pod staklenim zvonom, dok roditelj često obavlja sve umesto deteta.
Kao posledica kod deteta se javlja egocentričnost, nesigurnost, površnost, nesnalažljivost, impulsivnost, slaba samokontrola, bes ako se trenutno ne ispuni želja.
3. Indiferentni ili zanemarajući stil podrazumeva slabu kontrolu i emocionalnu hladnoću roditelja. Roditelji postavljaju male zahteve pred decu, nemaju kontrolu nad detetom i njegovim ponašanjem, detetu se ne postavljaju granice. To su nezainteresovani roditelji, zaokupljeni sami sobom. Retko iskazuju roditeljsku ljubav. Odnos roditelj – dete je površan i isključivo se svodi na pružanje materijalnih uslova detetu, dok se emotivni odnos zanemaruje.
Ovaj vaspitni stil je pogodno tlo za razvijanje poremećaja u ponašanju i delinkvenciju. Takva deca su često neposlušna, neprijateljska, niskog samopoštovanja, promenljivog raspoloženja i slabe samokontrole.
4. Poslednji i najbolji vaspitni stil je autoritativni ili demoktratski. To je dosledan stil koji kombinuje čvrstu roditeljsku kontrolu i emocionalnu toplinu. Roditelji postavljaju zahteve i očekivanja koja su primerena uzrastu deteta, imaju čvrstu kontrolu nad detetovim nepoželjnim obrascima ponašanja, uz ljubav, podršku, poštovanje i emocionalnu toplinu. To su roditelji koji podstiču detetova interesovanja, kreativnost, samouverenost i nezavisnost emocija. Vode računa o detetovim osećanjima. Mišljenje deteta se uvažava, dopušta se fleksibilnost i saradnja u rešavanju životnih situacija. Ovaj roditelj pruža veliku ljubav ali zahteva i disciplinu.
Na taj način dete izgrađuje osećanje lične vrednosti i pozitivnu sliku o sebi. Insistirajući na disciplini, koja u ovom stilu znači da roditelj od deteta zahteva da nauči šta ne sme da radi i šta mora da radi, roditelj pomaže detetu da razvije samodisciplinu. Ovakva deca su samopouzdana, sigurna u sebe, imaju potrebu za postignućima, visok nivo samokontrole, odgovorna su, srećna, i socio – emocionalno zrela.
Navedeni vaspitni stilovi se u praksi neće često sresti u takvom doslovnom obliku, već je najčešće prisutna kombinacija njihovih karakteristika. Takođe, česta pojava je i to da jedan roditelj primenjuje jedan vaspistni stil a drugi roditelj drugi.
U svakom slučaju, vaspitanje je dinamičan proces koji zavisi od brojnih faktora, a to su crte ličnosti i deteta i svih članova porodice, doslednosti i ciljeva vaspitanja, socioekonomskog statusa i slično. Međutim, nikada ne treba zanemarti značaj ljubavi, sigurnosti, podrške, razumevanja, discipline, poštovanja pravila i postavljenih granica na putu ka razvoju zrele i socijalizovane ličnosti.