Не можемо два пута ући у исту реку.
Чињеница је да се након свега нећемо вратити у исти свет из којег смо отишли у ванредно стање и изолацију. Или можда хоћемо?
Као заљубљеник у науку о друштву одлучила сам да студирам социологију. Након завршеног факултета послови су ме удаљили од те науке и заборавила сам неке ствари које сам учила. Пре неки дан ме је једна колегиница подсетила на цикличне теорије друштва. Укратко, на сваких 600-1000 година еколошка катастрофа буде окидач за промену тежишта моћи и вредности. То би значило крах Западног царства и глобална оријентација на Исток.
Ова идеја ми је променила ток мисли.
Ових дана слушам разне приче. Људи реагују на различите начине. Док су неки у страху и строго се придрзавају свих прописаних мера, други сматрају да медији целу ситуацију приказују драматичнијом него што заиста јесте, док неки верују у теорију завере.
Шта је истина? Шта је исправно радити? Не знам да ли има неко ко је спреман да стави руку у ватру шта је права истина.
Неке промене су несумњиве. Сигурно је да ће се осетити промена у економији. Туризму. Говори се да ће падати цене некретнина. Да ће људи више куповати плацеве и правити куће на периферији.
Да ћемо бити обазривији кад су у питању лични контакти. Као народу нам је блиско да се при сваком поздраву грлимо и љубимо. Да ли ћемо и даље наставити са тим ритуалима или ћемо држати дистанцу?
Образовни систем је показао да се едукације могу организовати и на даљину. Већина послова је организована да се ради од куће. Људи су се брзо организовали и одржавају се вебинари, скајп састанци.
Неке професије су постале видљивије, цењеније. Ангажовање радних људи је постало видљивије. По први пут смо чули за неке велике људе, хероје нашег времена, за чија дела и жртве нисмо знали. Нажалост, за неке смо сазнали касно.
