Nove Osnove iz mog ugla – “Digitalni prostori – mogućnosti i nedoumice“

Situacija u kojoj smo se našli zahtevala je  od svih nas koji radimo sa decom da se prilagodimo, osmislimo način komunikacije, povezivanja i pružanja podrške  deci i roditeljima. Angažovanost i posvećenost koleginica je vidljiva u mnogim segmentima. Razmenom iskustava, promišljanjem, sjajno osmišljenim zadacima došlo se  do obilja korisnog materijala za decu, roditelje, praktičare. Svako od nas je u ovome pronašao svoj potencijal i usmerio ga u željenom smeru uz stalno podsećanje na koncept novih Osnova. Naravno, vanredno stanje samo po sebi donosi jedan potpuno nov pristup svemu. Zdravlje je na prvom mestu, a deca su kao i odrasli izložena  stresu i konstantnoj priči o nečemu njima nepoznatom i “strašnom“. Kako bi sačuvali “nit“ koja koja nas povezuje,  iako nisu u vrtiću, osmislili smo predloge aktivnosti za igru i učenje kod kuće sa roditeljima.

U tom kontekstu, imam potrebu da podelim sa vama  svoja promišljanja  u pogledu korišćenja “digitalnih prostora“,  kao mesta za učenje i  prostora u kojima se trenutno odvija  naš rad. Pored pomenutih predloga aktivnosti, linkova, razmene fotografija, i uvida koje imamo  u izolovane aktivnosti  (i životno praktične  aktivnosti kojih ima i  važne su), mislim da nastaviti priču o aktuelnom  projektu  sa decom i roditeljima u kućnim uslovima, nije nemoguće.

Čitajući neke komentare, prateći različite primere koleginica o načinu povezivanja  sa decom i roditeljima, razmišljam kako projekat započet u vrtiću stvarno  “ide kući“. Svesni smo da ovo nije  prava struktura projekta, niti su ispoštovani svi principi, niti svi potencijali projektnog učenja. Ali,  kada razmišljamo o deci koja su započela svoje istraživanje u vrtiću, sa drugarima, sa vaspitačima, uključili roditelje u svoj projekat, pitam se zašto ih ne bismo podsetili na to vrtićko  iskustvo?

Uostalom,  i u kućnim uslovima deca istražuju, prave izbor o tome šta će, kako će i sa kim istraživati. Mnogi to dele sa drugarima, dele i roditelji međusobno, a u svemu tome su i njihovi vaspitači. Meni to nije  „didaktizacija“ i puko predlaganje aktivnosti. Na ovaj način  je projekat „otišao kući“, a već imamo „vrtić u porodici“. Činjenica je da nedostaje „živi“ kontakt, dijalog, zajedničko učenje i istraživanje i još mnogo toga, ali ako nam je dobrobit deteta uvek u fokusu, zašto ne bi smo podržali decu, roditelje i vaspitače kojima je smisleno da postojeći projekat nastave razmenom priča, fotografija, video zapisa, nastalih produkata dece i roditelja, i to ne kao zadatak, već kao izbor dece, kada su pitani, pozvani da se uključe (odluče da li žele da učestvuju). Sa aspekta sigurnosti i kontinuiteta kao dimenzije kvaliteta odnosa, povezivanje dece, porodice i vaspitača u funkciji je ojačavanja dece i njihovih kapaciteta (deca su sa porodicom zaštićena, sa bliskim su odraslima, u kontaktu su sa svojim vaspitačima i imaju kontinuitet njihove pažnje, motivisani su da dalje istražuju i saznaju, dele, prikazuju..). Stoga,  dok god postoji interesovanje dece, njihova motivacija da “istražuju’, učestvuju, delaju ne treba odustati niti insistirati, već podržavati učešće i razmenu u digitalnom prostoru svega što se tiče postojećeg projekta.

Na taj način podržavamo i želju i motivisanost vaspitača i pružamo mogućnost da neko od njih  prepozna profesionalnu snagu i usmeri  je na pozitivnu stranu novih tehnologija.

Mislim da su nam nove Osnove svojim konceptom  dale neizmernu širinu da,  u okviru postulata, principa i svega onoga što čini kontekst realnog programa, budemo  partneri i zajedno sa decom  istražujemo i pomeramo granice mesta učenja, uključujući i različite vidove učešća i partnerstva sa roditeljima. Na nama je da modelujemo, podstičemo dečju maštu, podržavamo i proširujemo igru kroz koju deca uče,  pa zašto trenutno,  ne bismo malo „odlutali“ ako je krajnji rezultat dobrobit –  srećna, nasmejana i zadovoljna deca i njihovi roditelji.