Ok sam, a vi?

Ok, prošlo je već više od mesec dana. Već smo dosta toga naučili, nekako se snalazimo.

Sećam se.. sticajem okolnosti, kada su naša deca bila mala, selili smo se iz Izraela u Jugoslaviju. Ćerka je imala 4,5 meseca, a sin nepunih 2 godine. Sin je bio u procesu odvikavanja od pelena, a ćerka je krenula na put sa osetljivim ušima, jer je nedavno preležala upalu uha. Suprug je ostao da pozatvara račune i spakuje većinu stvari, otkaže stan, a sa mnom je išao naš prijatelj izraelac, koji je išao u posetu tazbini (oženjen je devojkom iz Jugoslavije), te se ponudio da mi pomogne na putu.

Oduvek sam volela da letim avionom. Kada bi mi se pružila prilika, mogu da kažem da mi je jednako uživanje bilo putovanje, razgledanje, letovanje, kao i samo putovanje avionom. Posebno uživanje mi predstavlja osećaj da sam visoko, u vazduhu, da gledam oblake odgore, da sunce pruža zrake direktno ka mom licu, da vidim morska prostranstva, sićušne gradove, naselja, obrise obala i planina. I uvek se radujem putovanju koje uključuje avionski let, jer moje uživanje traje od trenutka kada se avion odlepi od piste i zalepi me na sedište, dok ne sleti u povratku ponovo na Surčin.

I, zamalo, kažem z-a-m-a-l-o, da smetnem s uma, kada smo se pripremali za put, da ovo neće biti obično putovanje. Unapred sam se pripremala (čitaj: opraštala ) od uživanja u letenju. Jer, sa mnom će biti moje dvoje dece, i ni blage veze nemam šta da očekujem. Tačnije, nisam znala kako će oni podneti let, jer je njima prvi put. U stvari, sinu je drugi put, jer smo išli u posetu kući kada je imao 6 meseci. Ali, kao što možemo pretpostaviti, on je sada veći dečak, u potpuno drugačijoj razvojnoj fazi, što može da znači da će biti ok, ili sasvim suprotno – da će biti uznemiren, ili nemiran, znatiželjan, nervozan – bilo šta. Tako da, nikako nisam znala šta da očekujem … osim da, kao što sam već znala iz dotadašnjeg roditeljskog iskustva – da budem spremna na sve. I na prijatna, i na neprijatna iznenađenja. U svakom slučaju, privremeno sam se oprostila od mog uživanja u letenju i pripremila na ozbiljan, strpljiv rad.

I bilo je, pa, da kažem, prilično traumatično. Ćerkicu je bolelo uho i plakala je neutešno čitavo vreme (oko 3,5 sata), sa varijacijama – od tužnog plakanja do vrištanja. Ništa joj nije moglo pomoći. Čitavo vreme sam je držala u rukama, tiho joj pričala da će proći i da ćemo stići kući i da nas čekaju baka, deka, ujaci, čitav doček na aerodromu (to je, čini mi se, više pomagalo meni, nego njoj, ali koju mogućnost sam imala na raspolaganju? ). Sin je, naprotiv, bio u svojom istraživačkom modu, trčkarao je od repa do pilotske kabine hodnikom između sedišta, zagledao putnike, bio veseo, a prijatelj izraelac ga je pratio i molio ga da sedne (on tada još uvek nije imao svoje dece i nije baš shvatao da je tako malo dete skoro nemoguće zadržati u sedištu 3,5 sata). Trčao je za njim, čudio se, gnušao, smejao do suza – svega je bilo!

Sve u svemu, nezaboravno putovanje!

I kakve sad to ima veze, zašto o tome pišem? Ova situacija u kojoj se sada nalazimo me je podsetila na taj let. Ne po dužini trajanja (kamo sreće da se sve završilo tako brzo), već po mislima koje su mi tada pomogle – da će proći i da nas čeka nešto jako lepo na kraju tog putovanja. Da je u ovom trenutku, najvažnije samo to da preživimo, da provedemo to neprijatno vreme uz što manje nerviranja, da se pomirimo sa trenutnim okolnostima, i da sačuvamo mir za predstojeći nastavak života.

U ovoj, potpuno nepoznatoj, nikad doživljenoj situaciji, sam uhvatila sebe da razmišljam vrlo slično: Aha. Ok. Ovo je krajnje neprijatno za sve. Za mene, i meni slične – još i više, jer sam i sama nemirne prirode, ekstrovert, volim da se krećem, da se družim, da radim. Teško mi pada statičan način života, a posebno mi je teško palo prekidanje nekih aktivnosti koje sam mesecima pripremala. Sam početak, prva dva – tri dana su mi bila nepodnošljiva. Kada malo bolje razmislim, činilo mi se kao da ću iz kože da iskočim. U stvari, u suštini, nisam uspevala da se pomirim sa onim što se dešava. Opirala sam se, bunila, zvocala, gunđala, sama sa sobom raspravljala. I time sam sebi nanosila još veću bol. Onda kada sam shvatila da je to sve IZVAN mene i mojih odluka i odgovornosti i da MORAM promeniti svoj stav – prešaltati se na drugi program – tada sam se smirila i počela da dišem. Kao da sam do tada disala plitkim udisajima koji mi nisu bili dovoljni da normalno funkcionišem. I to je bila istina. Počela sam redovno da radim vežbe. Počela sam da uvodim red. I tada sam počela da živim tako da uređujem i organizujem ono što mogu. Ono što ne mogu, o tome nisam više razmišljala. Donela sam odluku i osvestila glavni cilj: da preživimo i provedemo ovo vreme najbolje što je moguće u ovakvim okolnostima.

Ne znam kako ste vi. Meni ovo sećanje i poređenje prioriteta mnogo pomaže. I ovo će proći, nema sumnje. Sada su drugačiji prioriteti – da preživimo, budemo zdravi. A posle, kad sve prođe, presabiraćemo utiske i iskustva i – porasti još više.