Љутити човек

„Љутити човек“ је текст који је за вас приредила Зорица Пајантић, Социјални радник у ПУ „Радосно детињство“.

Прича о породичном насиљу и деци која су сведоци злостављања.

Злостављање је сваки облик физичког (телесног)  и/или емоционалног злостављања, сексуалног злостављања, занемаривања и немарног поступања или искоришћавања детета (експлоатација), што резултира стварном или потенцијалном опасношћу по дететово здравље, преживљавање, развој или достојанство у контексту односа одговорности, подверења и моћи (СЗО, 2009).

Насиље  над  децом је сложена друштвена појава, коју познају сва друштва и манифестује се на различите начине. Насиље може бити физичко, емоционално, сексуално, занемаривање, експлоатација, трговина децом, дечији бракови и структурно насиље. Разни су фактори који утичу на појаву насиља над децом. У нашем окружењу то су углавном економска неразвијеност, култура сиромаштва, ратови, миграције, родни режими засновани на неједнакој моћи између мушкараца и жена, те укорењени у патријахалном систему вредности у којем се оправдава насиље над женама и децом у породици. Културолошки фактори, где је у нашој култури добокоукорењена и распрострањена пракса да се телесно кажњавање користи као метода васпитања деце. Томе у прилог говоре  народне изреке као што су „Батина је из раја изашла!“, „Нетучен-ненанаучен“, „ Дете које се не туче, не васпитава се!“, и сличне. Међутим, у периоду од 2005.-2014. године у Србији је знатно опала примена физичког насиља као методе у дисциплиновању деце. Заслуга може да се припише интензивној медијској кампањи као и дискусијама о изменама закона који забрањују такву праксу. Забрињава чињеница да су мала деца узраста до 2 године изложенија физичком насиљу него старија деца.

Проценат деце изложене физичком кажњавању по узрасту, Србија, 2014.

Насиље над децом јавља се у различитим контекстима, у породици, школи, интернету, специфичним институцијама, чак оним где је примарна функција заштита деце.

Међутим, честа је појава да насиље над децом углавном чине особе које су њима блиске, те се не може лако утврдити. С обзиром да се већина ствари дешава у породици, том интимном и приватном кутку,  иза очију јавности, оно што се утврди и статистика коју имамо углавном је само врх леденог брега.

Насиље према деци у породици се не тиче само односа  починилац – дете, већ свако насиље које дете гледа и којем присуствује, јесте насиље над дететом.

Жене и деца трпе најштетније последице злостављања у породици. Дакле, изложеност детета насиљу, као сведока, које се одвија према његовој мајци, има једнако штетне последице као и директно насиље над дететом.

Присуство породичном насиљу на децу утиче директно преко онога што гледају и слушају, покушавајући то да спрече или привуку пажњу на себе. Осећања која се јављају су бес, анксиозност, уплашеност, збуњеност, психолошка зависност од родитеља. При томе, никад се не сме занемарити та збуњеност у осећањима, јер дете осећа и исказује лојалност и према једном и према другом родитељу.

Да би се развијала деци су потребни стабилни, топли и подржавајући старатељии и околина. Најновија истраживања говоре да и дечаци и девојчице који су били изложени некој врсти насиља, у периоду адолесценције, реагују агресивним понашањем.

Насиље доживљено у детињству утиче на друштвене односе и понашање у каснијем животном периоду и преноси се са генерације на генерацију. Истраживања су потврдила да изложеност насиљу у детињству утиче на већу могућност криминалног понашања у каснијем периоду, као и насилних облика понашања у интимним, партнерским односима.

Последице изложености породичном насиљу су бројне. Физичке, емоционалне и когнитивне. Поремећена слика о себи, анксиозност, депресија, бес, кривица, стид, ниско самопоуздање. Деца изложена насиљу теже успостављају социјалне контакте са вршњацима, испољавају насилно понашање или су жртве насиља својих вршњака.

Изложеност деце насиљу у породици је широко распрострањено, без обзира да ли су директно изложени или као сведоци насилничког понашања. Подаци из истраживања о насиљу над женама показују да су у три четвртине случајева, деца присуствовала чиновима насиља над њиховим мајкама.

Најучесталија реакција деце на насиље према њиховим мајкама је била директно супротстављање починиоцу, физичко или вербално (42.9%), што децу излаже ризику од директног насиља., скривање (39,4%) и звање у помоћ(24,7%).

У нашем културном наслеђу, оно што доприноси појави насиља јесте алкохолзам.  Према истраживањима, веза између насиља у породици и алкохолизма, сматра се једним од кључних фактора.

Разни актуелни програми који су се протеклих година спроводили у Србији имали су за циљ подизање свести о насиљу („Школа без насиља“, „1 од 5“, “Зауставимо насиље заједно“, „Ти си фаца“, „Ја коју нико не познаје“, „Кликни безбедно“).

Медијска пажња о начинима реаговања у ситуацијама када постоји сумња на насиље у породици, Закони, Протоколи и Процедуре које обавезују, интерсекторска сарадња свих надлежних институција, разрађени механизми и кораци, доприносе да се смањи број „невидљивих“ и непрепознатих случајева насиља.

Пре било чега, запитај себе: Шта ја могу да урадим?

Извор.

Детерминанте и фактори насиља над децом у србији, Уницеф Србија, 2017.

Насиље према деци у Србији, Уницеф Србија, 2017.