Temperament kod dece

„Temperament kod dece“ je izuzetno važna tema kojom se bavila Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“.

Deca se rađaju sa određenim načinom reagovanja na svet oko sebe, stvari i ljude u njemu. Ovaj tipičan način reagovanja, koji je urođen, naziva se temperament. Kod odraslih jedinki temperament i životno iskustvo su isprepleteni. Temperament se tokom života donekle može oblikovati iskustvom, međutim kod dece mi ga vidimo u svom „najsirovijem“ neobrađenom obliku.

Temperament se počeo ispitivati tek 1950. godine a prvi ga istražuju Aleksandar Tomas i Stela Čes. Oni su pronašli da postoji 9 pokazatelja temperamenta, tj 9 crta ličnosti koje su urođene i snažno utiču na razvoj deteta, a kasnije i na ponašanje odraslih ljudi.

Tih 9 pokazatelja temperamenta su:

1. nivo aktivnosti:

aktivna deca: uvek u pokretu, trče, skaču, ne spremaju stvari;

pasivna deca: tiha, mirna, igraju se sama

2. ritmičnost:

neka deca u isto vreme obavljaju fiziološke potrebe, vole rutinu, bude se uvek u isto vreme;

neka deca nisu ritmična, imaju promenljiv ritam, nemaju rutinu

3. inicijalna reakcija ili reagovanje na nove situacije:

neka deca su slobodna, odmah prilaze nepoznatim osobama, sve pitaju, vole da se druže;

druga deca izbegavaju nove situacije, ne sklapaju lako prijateljstva, skrivaju se iza roditelja

4. prilagodljivost:

neka deca se lako prilagođavaju, ljubazna su, vole novine, lako se prilagode na novu rutinu, hranu, mesta;

druga deca ne vole promene, sporo se prilagođavaju, problem adaptacije je veoma stresan

5. čulna osetljivost:

neka deca su čulno jako osetljiva, smeta im gužva, buka, mirisi, zvuk, taktilno su osetljiva (ne vole gumice, čarapice, etikete na odeći);

druga deca su neosetljiva čulno, ne reaguju na buku, mirise, zvuke

6. kvalitet raspoloženja:

neka deca su obično srećna, smeju se, uživaju, raspoložena su;

druga deca su često ljuta, plaču „tek onako“, na svet gledaju sa tamne strane, lako se uvrede

7. intenzitet emocionalne reakcije:

neka deca burno reaguju  na događaje, imaju napade besa, vrište, ujedaju, lupaju vratima, glasno plaču kada su tužna i srećna;

opet, neka deca blago reaguju na stvari koje vole ili ne vole, ne besne, ne vrište i teško je prepoznati kako se osećaju

8.  perceptivnost pažnje ili skretanje pažnje:

neka deca lako skrenu pažnju, prekidaju igru na svaki ometajući faktor, pažnja im se rasplinjuje, potrebno im je dosta vremena da izvrše svoje zadatke;

drugu decu nije lako omesti, mogu sedeti duže vreme i baviti se nekom aktivnošću, bez obzira na to šta se oko njih dešava

9. upornost ili odustajanje:

neka deca su veoma uporna, pred očima im je zadat cilj i istrajaće do kraja;

druga deca su manje uporna, lako odustaju, lako se frustriraju, menjaju aktivnost, pažnja im je kraća.

Kada radimo procenu istraživanja temperamenta obično se pokaže da dete ima zastupljenu svaku od ovih crta, ali jedna uvek naročito dominira. Opet, treba voditi računa da nijedna tipologija u psihologiji nije isključiva, pa ni ova, i da ima dosta mešovitih tipova.

Dakle, na osnovu ovih 9 pokazatelja, izdvajaju se 3 tipa dečjeg temperamenta, a to su:

1. oprezna deca, sporo pokretljiva: to su relativno neaktivna deca, nervoznijeg raspoloženja koja teško prihvataju promene. Vremenom, ako dete izlažemo novim stimulansima, dolazi do prihvatanja tih situacija. Detetu treba dati dovoljno vremena da se prilagodi novini;

2. laka ili fleksibilna deca: su generalno smirena, raspoložena, ritmična deca, koja se lako prilagođavaju na promene. Oni se obično ne žale na svoje frustracije i nezadovoljstva. Sa ovom decom treba održavati stalnu komunikaciju da bi se dobile neke informacije i kako bi se ojačali odnosi sa detetom;

3. teška, aktivna, impulsivna deca: to su impulsivna deca, koja nemaju ritam u navikama spavanja i hranjenja, lako se uzbuđuju na čulne stimulacije, napeta su i imaju snažne reakcije i na pozitivne i na negativne događaje. Ovoj deci treba omogućiti svakodnevno pražnjenje energije da bi se smanjila nervoza usled frustracije, dakle što više igre na otvorenom prostoru, fiskulturnoj sali i slično.

Otprilike 65% dece spada u neku od ovih kategorija od kojih se 40% se smatra lakom i fleksibilnom decom,  10% teškom, aktivnom i impulsivnom, dok 15% čine sporo pokretljiva i oprezna deca. Ostalih 35% su kombinovani tipovi.

Dakle, ukoliko znamo da je temperament urođen, mi ćemo razumeti detetove reakcije na određen način. Npr: ako dete u prodavnici besni i traži da mu kupite igračku, a prijateljičino dete to ne radi, lakše ćemo to prihvatiti ako znamo da se temperament ta dva deteta razlikuje.

Temperament nije opravdanje za neprihvatljivo ponašanje deteta, ali nam daje uvid i priliku da naučimo kako da priđemo problemu. Dete nikako ne treba etiketirati, tipa plačljivko, lenština, ljutko itd jer deca to razumeju i mogu da poveruju da su stvarno takva bez mogućnosti promene. Ovo nije svakako tačno, promena ponašanja deteta je moguća uz rad sa roditeljima. Komunikacija sa detetom je jako važna. Treba uvek objašnjavati postupke, ponavljati objašnjenja, i slušati detetovo mišljenje. Timski rad je bitan, s tim što neke stvari nisu za pregovor, već su stvar odluke roditelja (zdravlje, bezbednost). Važno je da roditelj sazna što više o svom temperamentu, jer su u porodici svi u interakciji. Česti su sukobi temperamenta deteta i roditelja, bitno je da smo svesni da mi kao roditelji možemo kontrolisati svoje ponašanje za razliku od deteta, i prilagoditi svoj temperament i svoje ponašanje u datoj spornoj situaciji. Osim roditeljskog temperamenta u Vašoj kući će se sukobljavati i temperamenti svakog deteta, tako da poznavanje temperamenta, omogućuje da naučite i decu, kako budu rasli da regulišu svoje reakcije.

Temperament se ne može promeniti, ali dobra saradnja sa detetom vremenom će regulisati nepoželjno ponašanje. Osim toga, i sami znate mnoge odrasle ljude koji teško zauzdaju svoj temperament, a mi tako mnogo očekujemo od sasvim male dece.