Draga mama i dragi tata,

Moji prvi dani u vrtiću su velika stvar u mom životu! Vrtić je divno iskustvo za svako dijete, ali ipak, ja doživljavam veliku promjenu i trebaće mi neko vrijeme da se prepustim čarima igre i učenja sa mojim vaspitačima i drugom djecom. Ja sam samo dijete, i još uvijek razvijam svoje mogućnosti da budem strpljiv i razumijem da je za mene dobro da idem u vrtić. Nisam u mogućnosti percepirati „to neko buduće vrijeme“ kada će mi vrtić biti omiljeno mjesto na svijetu! Kada se navikavam na vrtić iodvajam od vas, ja znam samo za taj osjećaj tuge, i koliko god želio, u tom trenutku mislim samo na to da se moja dosadašnja rutina promijenila i da postoji mogućnost da ne dođete po mene! Zato mi vi pomozite i olakšajte,  da prihvatim novu rutinu i onda uživam sa drugarima, razvijajući svoje potencijale do maksimuma kroz igru i smijeh!

Zato moji najdraži mama i tata:

– Vi ste moj uzor i ja učim ugledajući se na vas! Preduslov da prihvatim vrtić je da i vi prihvatite isti. Ako mi pokažete da ste srećni zbog mog polaska u vrtić, ako vjerujete da će vrtić učiniti dobro za mene, i ja ću sigurno vjerovati u isto! Možda će mi trebati neko vrijeme da shvatim, ali najviše od vas zavisi koliko dugo ću se „navikavati“ na činjenicu da je vrtić divno mjesto i da me tamo šaljete jer želite najbolje za mene!

– Nadam se da ste kod kuće odvojili vrijeme da odgovorite na sva moja pitanja i nedoumice! Sigurno smo razgovarali o svemu, jer ja moram da znam šta me čeka. Nemojte misliti da meni to ne treba, da je dovoljno da mi vrtić predstavite u par riječi. Jer znajte, baš onda kada budete žurili da ne zakasnite na posao, ja ću odlučiti da je vrijeme da nadoknadimo razgovor. Pa makar to značilo da vrištim i plačem najjače što mogu. Onda, imate samo dvije opcije, da razočarate svog šefa tako što ćete kasniti na posao, ili da razočarate mene…

– Meni je jako bitno da ste doslijedni i da ste roditelji „od riječi“. Ja samo želim istinu. Ako ste nešto rekli i obećali, to i ispunite. Nemojte me lagati da ćete doći prije spavanja ako stvarno nećete, da ćete doći za pet minuta, ako stvarno nećete…Ništa dobro nećete napraviti, već samo učiniti da se razočaram u vas i da još više patim….

– Nemojte mi obećavati bombone, igračke i raznorazna čuda da bih ostao u vrtiću. Ne trebaju mi, oni ne liječe to što mi nedostajete, niti pomažu da se adaptiram na vrtić. Već sam vam rekao da mi treba rutina i da želim vašu istrajnost. Ako vam je cilj da kupujete željeno ponašanje i postupke kod mene materijalnim stvarima, na pravom ste putu. Ali, onda se nemojte kasnije pitati zašto vas ne slušam…Nije da niste znali!

– Kada me boli stomačić, vi idete kod pedijatra i slušate šta vam kaže! Kada me muči zubić, slušate stomatologa! Kada želim lijepu frizuricu, vi me povjerite frizeru. Sada želim da se igram i da učim, zato vjerujte mojoj vaspitačici! Sve što vam govori, govori da bi olakšala ovaj burni period prvenstveno meni, pa onda i vama i sebi. Za mene je adaptacija nešto potpuno novo, vi ste je možda već doživjeli sa batom ili sekom, ali, znajte, vaspitačica je kroz to prolazila mnogo, mnogo puta, i zaslužila je da, ako ništa drugo, vjerujete njenom iskustvu!

– Mama i tata, znate me najbolje od svih i šta je najbolje za mene, jer ipak sam ja vaše dijete! Želite da napredujem u svakom pogledu, zato me i šaljete u vrtić! Ali, znam i ja vas. Znam tačno „koju žicu da povučem“ kad želim da ostvarim svoju trenutnu želju. A ona je da budem stalno sa vama! Zato, ako krenem da plačem, vrištim, tučem vas ili nekog drugog kada me ostavljate, znajte da u tom trenutku dogovor i ubjeđivanje vama moji roditelji, ništa ne donosi. Meni donosi, jer ste i dalje fizički tu pored mene, odnosno ostvario sam svoj cilj. Tim mi šaljete poruku da samo nastavim sa tim što radim. Ali sebi mama i tata, nažalost stvarate samo veću muku! Tako da ako vam vaspitačica klimne glavom, pokuša da me uzme i kaže ne brinite ništa, pozdravite se i idite. I stvarno ne brinite ništa.

– Ako uočim da se ne možete rastati od mene i da opraštanje predugo traje, pomisliću da se nikada nećemo vidjeti, čim je vama tako teško da odete. Ako sami ne možete da procijenite koliko naše opraštanje treba da traje, posavjetujte se slobodno sa vaspitačicom.

– Kada se već pozdravimo, nemojte se kriti iza vrata ili viriti na prozor. To mi ne pomaže, osjetim vas, a ako vas ugledam biće mi samo gore. Znam da ste radoznali da vidite šta mi to u vrtiću radimo, samo zbog mene budite strpljivi. Kada se i ja sam naviknem na novu sredinu, zajedno sa vaspitačicom ću vas vrlo rado ugostiti.

– Vi ste odgovorni za mene, kreirate moj dan, postavljate granice i stvarate rutinu! Zato se trudite da me u početku redovno dovodite u skladu sa onim šta se dogovorite sa vaspitačicom, jer ću tako brže da usvojim novu rutinu. I odmah da vas upozorim, može se desiti da se prehladim pa da neki period ne idem u vrtić. Nakon toga nemojte se iznenaditi ako budemo prolazili kroz isto.

– Iako vam stalno pričam kako je samo meni teško, razumijem da je i vama. Znam da biste najradije zaplakali i da vam se srce kida. Ali strpite se par minuta samo da ja uđem u sobu. Znam da imate milion nedoumica i da se užasno osjećate, ali nije u redu da plačete dok vas gledam, samo me strašite. Zato slobodno od vrata moje sobe, prošetajte, smirite se, popijte kafu. Ukoliko i dalje budete osjećali nemir, zamolite vaspitače ili stručne saradnike za razgovor, sa njima podijelite svoje brige i strahove, sigurno će vam olakšati…

pripremila:

Svjetlana Cakić

Stručni saradnik-pedagog

JU “Centar za predškolsko

vaspitanje i obrazovanje“

Banja Luka