Deca sa izazovnim ponašanjem

Autori: Dragana Tica i Ivana Mihić

Deca se ne rađaju kao nasilnici, ili kao odbačeni.  Deca se rađaju spremna i motivisana na socijalne kontakte- na odnose u kojima uče o sebi i svetu. Deca se rađaju spremna da u odnosima sa onima koji se o njima staraju nađu dovoljno sigurnosti i prihvaćenosti da se osećaju dobro i slobodno da istražuju.

Jednako tako, deca se rađaju i sa različitim karakteristikama- njihov temperament i prilagodljivost mogu biti, veoma različiti. Rađaju se i u porodicama sa različitim karakteristikama i kapacitetima da se prilagode i povežu sa detetom. Uigravanje deteta i roditelja od samog početka je veoma zahtevan proces i u ogromnom broju porodica traži podršku.  Nekada porodice ne znaju šta da rade sa detetom koje ima potpuno drugačiji temperament od njihovog.

Živimo u društvu u kom se dobro staranje o detetu još uvek podrazumeva i zahteva, ali ne nužno i gradi.

Zapitajmo se- šta možemo da uradimo drugačije.

Ovo pitanje je važno za nas. Sa decom koja imaju izazovna ponašanja često se nalazimo u naizgled bezizlaznim, frustrirajućim situacijama, a naše reakcije kao da pojačavaju problem.

Ovo pitanje je važno za porodice dece izazovnog ponašanja. O svojoj deci uglavnom čuju teške i zabrinjavajuće stvari, koje čine da se osećaju odbačeno, posramljeno, loše, nemoćno, ljuto. Njihove reakcije kući- kao da pojačavaju problem. Njihove reakcije u vrtiću- čine to isto.

Dečiji doživljaj nemoći, odbačenosti, nepripadanja, nesposobnosti da se emotivno povežu, da veruju, osećaj neadekvatnosti- ne može da se meri ni sa jednim od loših osećanja odraslih. Taj osećaj kod njih traje ceo život i postoji u svim relacijama kojima pripadaju. Reakcije ljutnje, zabrinutosti, straha koje nude odrasli- pojačavaju taj osećaj i dete se oseća sve manje dobro.

Ovo pitanje je važno i za drugu decu, onu  koja rastu sa decom za izazovnim ponašanjima. Deca sa izazovnim ponašanjima, njihove reakcije, govor- su deo sveta koji ona istražuju. Odrasli koji o njima brinu- mi,  smo ti koji bi trebalo da omoguće da svet dožive kao bezbedno mesto koje mogu da razumeju i u kom ume da učestvuje svako od njih.

Zato:

–           Učite. Radite na tome da imate puno znanja i informacija o tome kako se razvijaju detetovi kapaciteti za odnose i šta sve na njih može da utiče.

–           Razumevajte. Detetovo ponašanje je uvek rezultat njegovih kapaciteta za odnos. Jačanjem kapaciteta za relacije (povezivanje sa nama) , omogućićemo da dete bolje upravlja svojim ponašanjem. Zato zastanite i svako detetovo ponašanje razumejte „iz njegovih cipela“, iz perspektive nepripadanja i neadekvatnosti, prevelikog zahteva koje vi, roditelji ili vršnjaci imate za njih, a oni ne umeju.

–           Verujte. Dobri odnosi su za dete lekoviti. Kada sa vama razvije kvalitetne, sigurne relacije, dete će tu veštinu moći da prenese i na druge relacije.

–           Pratite. Budite svesni detetovih minimalnih koraka ka uspostavljanju relacije sa vama. Na njih oslanjajte dalje korake.

–           Brinite. Roditeljski stres roditelja dece sa izazovnim ponašanjima je ogroman i značajno narušava njihovo svakodnevno ponašanje. Može biti maskiran odbacujućim, ljutim ponašanjima. Brinite o mentalnom zdravlju roditelja sa kojima radite. Uvažite zahtevnost brige o njihovom detetu (svakom detetu, a naročito o deci sa izazovnim ponašanjima).

–           Pričajte. Roditeljima nudite informacije o detetovim uspesima u relacijama. Iz priča za učenje izvucite ključne poruke za roditelje o tome- kako je učestvovalo, zašto je to važno, kako je do učešća došlo. Te informacije vam se možda ponekad čine malim, ali ih u razgovoru sa roditeljima jako naglasite i dosledno pominjite, uz argumente o njihovom značaju. Tako nudite roditelju drugu perspektivu njihovog deteta i možete da ih pozovete da i oni kući tragaju za tom perspektivom.

–           Podržavajte. Ponudite roditeljima poziv da i vama pričaju o uspesima deteta da učestvuje i da se poveže. Analizirajte- šta je dobilo dete, kako je do učešća došlo (šta je radio roditelj, a šta dete). Naglasite spretnost, motivisanost za dobru relaciju i snažno argumentujte efekte.

–           Čuvajte se. Briga o stresu roditelja, kontinuirana budnost nad detetovim ponašanjem i stalna usmerenost na građenje zahtevnog odnosa može biti emotivno iscrpljujuća. Strah od izgaranja ne bi trebalo da vas odvrati od podrške detetu i porodici, niti bi trebalo da bude razlog i izgovor da od kvalitetnog odnosa sa detetom sa izazovnim ponašanjima odustanete. On bi trebalo da bude opomena i poziv da, unutar vrtićke zajednice, gradite odnose i mehanizme kojima osiguravate svoje emotivno i mentalno zdravlje.

Da zaključimo, u radu sa detetom, najvažnije je razviti kvalitetan odnos sa detetom. Važno je da prepoznajemo signale i blagovremeno reagujemo na njih. Ova deca često ne umeju da prepoznaju svoja osećanja pa je preporučljivo da ih imenujemo i da zajedno sa nama ih vodimo kroz učenje socijalno prihvatljivih ispoljavanja emocija. Za ovo je potrebno vreme!

Doslednost, toplina, prihvatanje, mnogo fizičkog kontakta i vreme. Kao kod priča za učenje, treba da tragate za jednom stvari/ponašanjem koje dete dobro radi. Kada se razvije kvalitetan odnos sa vaspitačem, ova deca koja su ,,gladna“ ljubavi i topline će sve učiniti da vas ne bi razočarali.