Деца са изазовним понашањем

Аутори: Драгана Тица и Ивана Михић

Деца се не рађају као насилници, или као одбачени.  Деца се рађају спремна и мотивисана на социјалне контакте- на односе у којима уче о себи и свету. Деца се рађају спремна да у односима са онима који се о њима старају нађу довољно сигурности и прихваћености да се осећају добро и слободно да истражују.

Једнако тако, деца се рађају и са различитим карактеристикама- њихов темперамент и прилагодљивост могу бити, веома различити. Рађају се и у породицама са различитим карактеристикама и капацитетима да се прилагоде и повежу са дететом. Уигравање детета и родитеља од самог почетка је веома захтеван процес и у огромном броју породица тражи подршку.  Некада породице не знају шта да раде са дететом које има потпуно другачији темперамент од њиховог.

Живимо у друштву у ком се добро старање о детету још увек подразумева и захтева, али не нужно и гради.

Запитајмо се- шта можемо да урадимо другачије.

Ово питање је важно за нас. Са децом која имају изазовна понашања често се налазимо у наизглед безизлазним, фрустрирајућим ситуацијама, а наше реакције као да појачавају проблем.

Ово питање је важно за породице деце изазовног понашања. О својој деци углавном чују тешке и забрињавајуће ствари, које чине да се осећају одбачено, посрамљено, лоше, немоћно, љуто. Њихове реакције кући- као да појачавају проблем. Њихове реакције у вртићу- чине то исто.

Дечији доживљај немоћи, одбачености, неприпадања, неспособности да се емотивно повежу, да верују, осећај неадекватности- не може да се мери ни са једним од лоших осећања одраслих. Тај осећај код њих траје цео живот и постоји у свим релацијама којима припадају. Реакције љутње, забринутости, страха које нуде одрасли- појачавају тај осећај и дете се осећа све мање добро.

Ово питање је важно и за другу децу, ону  која расту са децом за изазовним понашањима. Деца са изазовним понашањима, њихове реакције, говор- су део света који она истражују. Одрасли који о њима брину- ми,  смо ти који би требало да омогуће да свет доживе као безбедно место које могу да разумеју и у ком уме да учествује свако од њих.

Зато:

–           Учите. Радите на томе да имате пуно знања и информација о томе како се развијају дететови капацитети за односе и шта све на њих може да утиче.

–           Разумевајте. Дететово понашање је увек резултат његових капацитета за однос. Јачањем капацитета за релације (повезивање са нама) , омогућићемо да дете боље управља својим понашањем. Зато застаните и свако дететово понашање разумејте „из његових ципела“, из перспективе неприпадања и неадекватности, превеликог захтева које ви, родитељи или вршњаци имате за њих, а они не умеју.

–           Верујте. Добри односи су за дете лековити. Када са вама развије квалитетне, сигурне релације, дете ће ту вештину моћи да пренесе и на друге релације.

–           Пратите. Будите свесни дететових минималних корака ка успостављању релације са вама. На њих ослањајте даље кораке.

–           Брините. Родитељски стрес родитеља деце са изазовним понашањима је огроман и значајно нарушава њихово свакодневно понашање. Може бити маскиран одбацујућим, љутим понашањима. Брините о менталном здрављу родитеља са којима радите. Уважите захтевност бриге о њиховом детету (сваком детету, а нарочито о деци са изазовним понашањима).

–           Причајте. Родитељима нудите информације о дететовим успесима у релацијама. Из прича за учење извуците кључне поруке за родитеље о томе- како је учествовало, зашто је то важно, како је до учешћа дошло. Те информације вам се можда понекад чине малим, али их у разговору са родитељима јако нагласите и доследно помињите, уз аргументе о њиховом значају. Тако нудите родитељу другу перспективу њиховог детета и можете да их позовете да и они кући трагају за том перспективом.

–           Подржавајте. Понудите родитељима позив да и вама причају о успесима детета да учествује и да се повеже. Анализирајте- шта је добило дете, како је до учешћа дошло (шта је радио родитељ, а шта дете). Нагласите спретност, мотивисаност за добру релацију и снажно аргументујте ефекте.

–           Чувајте се. Брига о стресу родитеља, континуирана будност над дететовим понашањем и стална усмереност на грађење захтевног односа може бити емотивно исцрпљујућа. Страх од изгарања не би требало да вас одврати од подршке детету и породици, нити би требало да буде разлог и изговор да од квалитетног односа са дететом са изазовним понашањима одустанете. Он би требало да буде опомена и позив да, унутар вртићке заједнице, градите односе и механизме којима осигуравате своје емотивно и ментално здравље.

Да закључимо, у раду са дететом, најважније је развити квалитетан однос са дететом. Важно је да препознајемо сигнале и благовремено реагујемо на њих. Ова деца често не умеју да препознају своја осећања па је препоручљиво да их именујемо и да заједно са нама их водимо кроз учење социјално прихватљивих испољавања емоција. За ово је потребно време!

Доследност, топлина, прихватање, много физичког контакта и време. Као код прича за учење, треба да трагате за једном ствари/понашањем које дете добро ради. Када се развије квалитетан однос са васпитачем, ова деца која су ,,гладна“ љубави и топлине ће све учинити да вас не би разочарали.