Свјесни смо да је у данашње вријеме, све више дјеце која су од најранијег узраста изложена екранима, без обзира на то што са свих страна чујемо да су екрани „штетни“ и да их по сваку цијену треба избјегавати. Родитељи најчешће, не знају конкретне посљедице кориштења екрана и често се воде са оним: „и ово дијете користи екран, па шта…“. Из тог разлога, покушаћемо Вам објаснити до чега доводи кориштење екрана у најранијем узрасту:

НЕАДЕКВАТНА СЕНЗОРНА СТИМУЛАЦИЈА

Сензорна интеграција представља пријем, обраду и одговор на информације из спољашње околине-једноставно речено, сензорна интеграција је у бази свих понашања. Све се ово одиграва путем сензорних система ( тактилни-додир, визуелни-вид, аудитивни-слух, густативни-окус, олфакторни-мирис, проприоцептивни-осјећај себе и вестибуларни-„чуло равнотеже“).  Сензорна интеграција се развија излагањем различитим сензорним подражајима и учењем дјеце како да интегришу информације које добијају. Уколико је развој уредан, овај процес се природно одвија кроз интеракцију са околином и игру. Најбитнији системи за свијест о себи и моторни одговор, односно за функционисање дјетета јесу: тактилни, проприоцептивни и вестибуларни систем. Излагањем дјетета екрану стимулишу се само аудитивни и визуелни систем, док ова три најбитнитнија нису стимулисана. Као резултат раног и прекомјерног излагања екрану могу настати различите сензорне дисфункције које проузрокују различите проблеме у учењу и понашању.

НЕПРИРОДНО ЛУЧЕЊЕ ХОРМОНА

Сваки пут када мозак нешто ново научи или остваримо неки успјех, лучи се хормон среће – ендорфин. То је биолошка награда када нешто савладамо. Истраживања говоре да се ендорфин природно лучи свега неколико пута у току дана. Када дијете користи екране или игра игрицу, има могућности честе промјене активности без много труда или у игрицама прелази нивое и остварује „успјех“. Сваки пут када промијени „клип“ или „пређе ниво“ на игрици, лучи се ендорфин, тако дијете у року од петнаестак минута подстакне лучење ендорфина преко петнаест пута, што мијења физиолошко функционисање организма. Ендорфински рецептори су као морфијски рецептори – дијете брзоп развија зависност од екрана слично као и код кориштења наркотика. Управо због тога дјеца често бурно реагују када им се ускраћује екран.

ПОНАШАЊЕ „САД И ОДМАХ“

Ера  екрана и паметних телефона омогућава нам да само додиром прста добијамо информације или утичемо на неке промјене. Више није потребно да се око нечега посебно потрудимо, све нам је доступно „сад и одмах“. Дјечији карактер се развија, управо у складу са тим каквим се активностима бави и како га васпитавамо. Уколико дозволимо да га екран васпитава, добијамо дијете које нема стрпљења јер је дубоко усвојило образац понашања да све мора бити „сад и одмах“ што знамо да у стварности и реалном животу није нормално.

ПОГРЕШНА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СТВАРНОСТИ

Дјеца не разликују реалност и фантазију као што ми то чинимо. За њих су бајке реални свијетови, играчке имају своју „душу“, машта је неограничена. Уколико је дијете више изложено садржајима који недолично приказују реалност него стварности, развијају унутрашње свијетове и пресликавају понашања јунака из екрана у реалан свијет, не схватајући прави утицај њиховог понашања. У виртуелним свијетовима нема посљедица за неадекватна понашања, док у реалности леже многе опасности.

УСВАЈАЊЕ НЕАДЕКВАТНИХ КОМУНИКАЦИЈСКИХ ОБРАЗАЦА

Комуникација и говор се развијају од рођења самог дјетета. Дијете посматра мајку, оца, браћу и сестре и све остале у свом окружењу. Када се беба насмије, мајка јој одговори осмијехом, када видимо да је дјетету неугодно и ми прилагођавамо своје невербалне и вербалне реакције дјетету. Дијете полако усваја значење појединачних ријечи и учи да их веже у реченицу. Учи се комуникацији и интеракцији са људима око себе. Када је у  најранијем периоду изложено цртаним филмовима и телефонима, дијете природно покуша да оствари комуникацију са ликовима из цртаног-насмије им се, позове их….међутим они не реагују и дјеца се разочарају.  Касније то покушају поново-међутим, интеракције нема и дијете напослијетку одустаје. То се дешава изнова и изнова и дјеца тако усвајају погрешан комуникацијски, односно увиђају да њихова жеља за комуникацијом нема посљедицу – те све више и више одустају од комуникације уопште. Тада често добијамо дјецу која се не одазивају на своје име, не гледају у очи када комуницирају, лутају по простору и имају неадекватне реакције.

ПРОМЈЕНА БРЗИНЕ РАДА МОЗГА

            Дјечији мозак као и људски ради на одређеној фреквенцији како би примио и обрадио информације из спољашње средине. Када је дијете изложено екранима, оно мора да прими и обради низ свјетлосних и звучних ефеката из слика и звукова који се смјењују и из тог разлога мозак мора да стави у „већу брзину“ . Често видимо дјецу која су као „заљепљена“ за екран и сва пажња им је усмјерена на њега а то је управо због напрезања да се приме и обраде све информације. Прерано али и дуготрајно излагање дјеце екранима, доводи до трајне промјене брзине рада мозга, мозак мора да ради брзо како би испратио садржаје. Међутим, наша стварност и реалност је много спорија и када се дијете врати у њу, добијамо убрзано дијете које трчи по простору, нема фокуса на активности, пажње и стрпљења јер треба додатну стимулацију како би уопште функционисао.

ЧИМЕ ДА ЗАМЈЕНИМО ЕКРАН?

Играјте се заборављених игара: кликера, ластиша, ћоре-баке, лимуна и наранџе, аберетечке-аберетучке….

Слушајте музику и плешите….

Цртајте…

Боравите у природи…

Разговарајте…

Пустите дјетету да му буде досадно – из досаде се развија креативност

Приредила: Свјетлана Цакић

Стручни сарадник-педагог

ЈУ „Центар за предшколско

васпитање и образовање“

Бања Лука