Од самог почетка обуке за примену нових Основа, још док смо имали задатак да на папиру напишемо своје недоумице, питања, потешкоће, страхове,…питала сам се како све ово постићи у пракси, и да ли је то мој лични неуспех ако не буде обострано, ако не приволим родитеље да прекораче ту имагинарну линију. Верујем да је већина мојих колега наишла на исте недоумице. Почетак, као и сваки, понекад не иде глатко, али са собом носи добре промене. Иако одушевљени са новим Основама представљеним на родитељском састанку, што је мени дало наду и деловало да ће заживети одмах, идеје, предлози и укључивање таквог вида су били слабог одзива, један до два предлога на позивном писму са изговорима „Нисмо ми тако креативни, размислићемо, слободно ви знате шта и како“ … Вођена мишљу да треба да урадимо све што је до нас, нашла сам се на путу остваривања партнерских односа. Присутна свакодневна отворена и топла комуникација са родитељима, охрабривање да могу слободно да се изразе, питање за њихово мишљење о теми пројекта, уважавање истог, давање могућности да могу да учествују у планирању, да њихово мало нама много значи, подстичући их вербално да се укључе, чинило је да се ситуација полако мења. Радила сам са оним чиме располажем, па макар то била иницијатива или укљученост од стране само једног родитеља, или што често буде случај увек истих родитеља. Када изложимо продукт на видно место или када деца виде, чују да је нечији родитељ учествовао била је довољна мотивација да пожеле и покрену се и други родитељи.
Приликом доласка по децу у вртић, родитељи често стану на праг врата и чекају да дете дође до њих, јер тако функционише годинама, подразумевано је. Поштују се правила да се соба не прља њиховим уласком обувени, што је у реду. Али како се физичка средина мењала и како у собама сада постоје више паркетних целина у реду је било и да се навикну да уђу, на моје инсистирање, да слободно могу прићи детету, погледати са чиме се у том тренутку њихово дете занима. Код деце је ово изазивало усхићеност што родитељ борави у његовом окружењу, развијало самопуздање, и осећај битности, а родитељи су били мотивисани. Овом променом родитељи пружају прилику детету да заврши започету активност или да му се придруже, могућност да саслушају и попричају са осталом децом, размене мишљења и доносу одлуке заједно, разгледају просторне целине, њихова интересовања, све оно што за децу представља битно. На овај начин градимо спонтане и срдачне односе, наше заједничко окружење. Приспитивала сам се стално да ли превише инсистирам, да ли сам превише наметљива и да ли сам на добром путу. Када су почеле да пристижу нове идеје, нови предлози, нове реченице „Дошла би сутра преподне да читам деци“, „Када можете код нас у библиотеку да дођете?“, „Правили смо ово код куће па би вам показали“, а њихово укључивање постало интезивније, увидела сам да на обострано задовољство градимо партнерство са породицом. Схватила сам да сам на добром путу и оно најважније да је то процес који траје.
Још увек откривам и учим, али су промене видљиве и могуће, потребно је време и стрпљење, да не одустујемо, да постепено градимо партнерство са родитељима, и прихватимо да је одговорност обострана. И да је сасвим у реду учинити корак напред и прећи ту имагинарну линију, у оба случаја.
