Od samog početka obuke za primenu novih Osnova, još dok smo imali zadatak da na papiru napišemo svoje nedoumice, pitanja, poteškoće, strahove,…pitala sam se kako sve ovo postići u praksi, i da li je to moj lični neuspeh ako ne bude obostrano, ako ne privolim roditelje da prekorače tu imaginarnu liniju. Verujem da je većina mojih kolega naišla na iste nedoumice. Početak, kao i svaki, ponekad ne ide glatko, ali sa sobom nosi dobre promene. Iako oduševljeni sa novim Osnovama predstavljenim na roditeljskom sastanku, što je meni dalo nadu i delovalo da će zaživeti odmah, ideje, predlozi i uključivanje takvog vida su bili slabog odziva, jedan do dva predloga na pozivnom pismu sa izgovorima „Nismo mi tako kreativni, razmislićemo, slobodno vi znate šta i kako“ … Vođena mišlju da treba da uradimo sve što je do nas, našla sam se na putu ostvarivanja partnerskih odnosa. Prisutna svakodnevna otvorena i topla komunikacija sa roditeljima, ohrabrivanje da mogu slobodno da se izraze, pitanje za njihovo mišljenje o temi projekta, uvažavanje istog, davanje mogućnosti da mogu da učestvuju u planiranju, da njihovo malo nama mnogo znači, podstičući ih verbalno da se uključe, činilo je da se situacija polako menja. Radila sam sa onim čime raspolažem, pa makar to bila inicijativa ili uključenost od strane samo jednog roditelja, ili što često bude slučaj uvek istih roditelja. Kada izložimo produkt na vidno mesto ili kada deca vide, čuju da je nečiji roditelj učestvovao bila je dovoljna motivacija da požele i pokrenu se i drugi roditelji.
Prilikom dolaska po decu u vrtić, roditelji često stanu na prag vrata i čekaju da dete dođe do njih, jer tako funkcioniše godinama, podrazumevano je. Poštuju se pravila da se soba ne prlja njihovim ulaskom obuveni, što je u redu. Ali kako se fizička sredina menjala i kako u sobama sada postoje više parketnih celina u redu je bilo i da se naviknu da uđu, na moje insistiranje, da slobodno mogu prići detetu, pogledati sa čime se u tom trenutku njihovo dete zanima. Kod dece je ovo izazivalo ushićenost što roditelj boravi u njegovom okruženju, razvijalo samopuzdanje, i osećaj bitnosti, a roditelji su bili motivisani. Ovom promenom roditelji pružaju priliku detetu da završi započetu aktivnost ili da mu se pridruže, mogućnost da saslušaju i popričaju sa ostalom decom, razmene mišljenja i donosu odluke zajedno, razgledaju prostorne celine, njihova interesovanja, sve ono što za decu predstavlja bitno. Na ovaj način gradimo spontane i srdačne odnose, naše zajedničko okruženje. Prispitivala sam se stalno da li previše insistiram, da li sam previše nametljiva i da li sam na dobrom putu. Kada su počele da pristižu nove ideje, novi predlozi, nove rečenice „Došla bi sutra prepodne da čitam deci“, „Kada možete kod nas u biblioteku da dođete?“, „Pravili smo ovo kod kuće pa bi vam pokazali“, a njihovo uključivanje postalo intezivnije, uvidela sam da na obostrano zadovoljstvo gradimo partnerstvo sa porodicom. Shvatila sam da sam na dobrom putu i ono najvažnije da je to proces koji traje.
Još uvek otkrivam i učim, ali su promene vidljive i moguće, potrebno je vreme i strpljenje, da ne odustujemo, da postepeno gradimo partnerstvo sa roditeljima, i prihvatimo da je odgovornost obostrana. I da je sasvim u redu učiniti korak napred i preći tu imaginarnu liniju, u oba slučaja.
